Celog života tragao je za mestom kojem pripada, a kada ga je pronašao, kada su se konačno završile njegove lične seobe, i dalje je u sebio nosio neizlečivu čežnju za nečim dalekim, izgubljenim, nedokučivim. Pisac nemirnog duha, satkan od emocija i strasti, na kraju svog puta punog trnja i iskušenja usidrio se u Beogradu, sa svojom vernom saputnicom i sigurnom lukom posle dugih lutanja. Lepa Beograđanka Vida Ružić bila je najveća ljubav Miloša Crnjanskog.
Jedan od najvećih i najznačajnijih srpskih pisaca rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u tadašnjoj Austrougarskoj. Pesnik, romansijer, putopisac i diplomata, u književnost je uneo sasvim nov senzibilitet, oslobađajući rečenicu ustaljenih pravila i otvarajući joj prostor za muziku, slutnju, setu, često i duboku usamljenost. Dok su njegovi junaci lutali daleko, nošeni istorijom, nemirima i sudbinom, i sam Miloš Crnjanski živeo je večito razapet između onoga što je imao i onoga za čim je čeznuo.
Dok je tragao za svojim mestom pod suncem, u stopu ga je pratila dama iz ugledne beogradske porodice, koja je u sebi nosila nešto što se ne može pronaći ni u jednom gradu, ni u jednoj zemlji, ni u najlepšoj knjizi. Ostala je uz njega i onda kada im se život pretvorio u posleratnu emigrantsku borbu za goli opstanak.
“Zauzeto? Pa za mene, naravno!”
Bila je to jedna od najlepših ljubavnih priča naše književnosti. Vidosava Vida Ružić, ćerka nekadašnjeg ministra prosvete i dvorskog savetnika Dobrosava Ružića, i Miloš Crnjanski – visok, vitak, markantan, elegantan, izuzetno šarmantan i pomalo nedokučiv – upoznali su se 1920. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na predavanju iz istorije. Taj prvi susret danas se prepričava kao urbana legenda, storija kakve se ne bi postideli ni holivudski scenaristi. Filmski nestvarno!
Vida je čuvala mesto za prijateljicu, ostavivši šešir na susednoj stolici. Naočiti Miloš, kog je teško bilo ne primetiti, a još teže ostati ravnodušan prema njegovom duhu i rečitosti, prišao je i seo pored nje. Kada mu je zbunjeno predočila da je mesto zauzeto, uz osmeh je rekao: “Zauzeto? Pa za mene, naravno!”“. Nekom bi to zvučalo drsko i nametljivo, ali…
Svestan da može da osvoji svaku ženu i dovoljno hrabar da se ne obazire na granice, posebno ako ga nešto – u ovom slučaju neko – duboko dotakne i zaintrigira, odlučio je da rizikuje. Kao da je odmah znao da će lepa devojka iz ugledne beogradske porodice postati više od ljubavi života. Iskra je brzo planula i sa druge strane.
Međutim, na putu su se ubrzo našle prepreke. Nakon smrti Vidinog oca, brigu o njoj preuzeo je stric Žarko, koji je nameravao da je uda za jednog oficira. Tad još relativno nepoznat pisac i boem u njegovoj projekciji nije imao šta da traži. Između osećanja dvoje mladih ljudi i očekivanja sveta koji ih je okruživao isprečila se visoka barijera, sastavljena od strogih pravila i porodičnih autoriteta. Vida je, ipak, izabrala Miloša i odlučila da ode, odnosno pobegne, u Pariz.
Na rastanku je obećao da će joj pisati, ali nije mogao dugo da izdrži bez nje. Znao je to još kad su se opraštali na stanici, pre nego što se začuo pisak voza koji kreće na dug put. Prodao je porodičnu kuću u Pančevu, ostavio sve iza sebe i pošao za svojom voljenom. U nepoznato. Venčali su se 1921. i narednih 57 godina ostali zajedno, deleći i sreću i najveće nedaće.
“Beograd je meni dao za ženu jednu od svojih najlepših devojaka i ja mu to zaboraviti ne mogu””, rekao je.
Ljubav nije bila bajka, daleko od toga
Nije to bila savršena ljubavna priča… Njihov odnos bio je mnogo složeniji, ljudskiji i, upravo zbog toga možda još zanimljiviji. Crnjanski je bio strastan čovek nemirne prirode. To što je bio u braku nije ga sprečavalo da primećuje druge žene.
Vida je bila svesna njegovih slabosti. Iz senke se, na svoj način, borila sa izazovima svakodnevice, sa sujetom, razočaranjima, neizgovorenim rečima i teškim osobinama voljene osobe, onim koje se, jednostavno, ne mogu promeniti. Nije to ni pokušavala. A temperamentni pisac često je težio da bude više od onoga što mu je život dopuštao.
Drugi svetski rat zatekao ga je u diplomatskoj službi. Posle sloma Kraljevine Jugoslavije put ga je odveo u London, gde je sa suprugom ostao i nakon rata. Umesto povratka u zemlju, čekale su ih emigrantske godine obeležene neizvesnošću i oskudicom.
Iako je obišao pola Evrope, govorio nekoliko jezika i pripadao svetu kulture, bio je primoran da prihvata poslove koji nisu imali dodirnih tačaka sa njegovim univerzumom. A finansijski izazovi nisu bili jedini problemi s kojima su se suočavali. Miloš je imao buran temperament, čak je izlazio na dvoboje kao Onjegin, da ne govorimo o stalnom strahu od imigracione službe.
“Ja šijem da biste Vi pisali”
Radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji, dok je Vida zarađivala šivenjem lutaka i haljina za čuvenu robnu kuću Harrods. “Ja šijem da biste Vi pisali, jedna Vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka”, rekla je jednom prilikom mužu, kojem se obraćala sa “Vi”, uz najviše poštovanje. Rečenica u koju je stala sva ljubav sveta, bez obzira na teške životne uslove. A mogla je da bude žena oficira…
Pokušajte da zamislite tadašnji londonski život: ulice natopljene kišom, tmurno nebo, mali stan u koji se vraćate s posla umorni i bez naročitih vesti… U takvim okolnostima, njihova priča dobila je dimenziju koja nadilazi romantičnu predstavu o nečem idealnom, neosvojivom i neuništivom.
“Lično sam ga viđala na ulici sa damama. On zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. Posle mi sve ispriča”, zapisala je Vida, koja je očigledno imala beskrajno mnogo razumevanja za njegove vanbračne izlete.
Poslednja seoba i poslednja reč
Posle četvrt veka provedenog u emigraciji, već u dubokoj starosti vratili su se u Beograd, u zemlju iz čijih je kulturnih krugova Miloš Crnjanski toliko dugo bio odsutan, da je morao ponovo da pronađe svoje mesto u svetu književnosti.
Povratak je nosio i radost i težinu. Jer, gradovi se menjaju, ljudi odlaze, ono što nam je nekada bilo blisko dobija drugačije oblike… Nastavio je da piše i objavljuje, a njegova reputacija ponovo je pronašla prostor koji joj je pripadao. U poznim delima i dalje su se prepoznavali usamljenost, tragika, čežnja i osećaj da je čovek često stranac čak i onda kada se konačno nađe među svojima.
Preminuo je 30. novembra 1977. godine. Kažu da je njegova poslednja reč bila “Vido”. Nekoliko meseci kasnije, preminula je i ona. Ako ste nepopravljivi romantik, biće vam savršeno jasno zbog čega život bez Miloša, posle toliko zajedničkih decenija, za nju nije imao smisla. Prethodno se pobrinula za osnivanje zadužbine koja će brinuti o nasleđu velikog pisca.
Kada je zauvek sklopila oči, sa uzglavlja su je ispratili stihovi iz “Lamenta nad Beogradom”: “A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje”…
Iako je Crnjanski želeo da, kad dođe vreme, njegova supruga, muza i večna inspiracija počiva pored njega, nisu sahranjeni na istom mestu. Njegova večna kuća nalazi se u Aleji zaslužnih građana, a Vidina u porodičnoj grobnici Ružića na Novom groblju. Poslednja želja jednog od najvećih književnika ovih prostora nije ispunjena.
