Nedavno zaključih da mi treba nešto nove garderobe, šminke i par gluposti za mobitel. Na te stvarčice potroših podobar iznos, a ipak na kraju ostadoh nezadovoljna jer mi je zafalilo za jedne čizmice koje dugo gledam i čija vrtoglava cijena me svaki put iznervira.

“Jednom kad postanem pesnik i kad me u knjizi pronađeš, zatvori je, zagrli me i usni kraj mene…“ B.D.

“Možeš ti to!”
“Pobjednik čuči u tebi, pronađi ga!”
“Potreban je trud da bi postao broj jedan!”

Plovim po mesečevom tragu i odmaram u njegovom okrilju. Taj put je dug i sav je od slutnje, noći, zagonetnosti… Bežim sa polja briga koje me kose i rastu kroz mene kao što raste korov po zapuštenim poljima, širi se i izbija iz mojih grudi, kroz udove… ne mogu ga zaustaviti…

“Ne moraš svakog konja jahati.. da bi stigla do princa” je fraza kojom se moj prijateljice i ja često koristimo. Neko bi odmah pomislio da je to ono u šta verujemo, da je to neka naša mantra ili moto.

Stegla se riječ u grlu. Neki nevidljivi davitelj gušio ga je pod čvorom kravate. Sve teže podnosi noći koje tako jezivo liče jedna na drugu. Potegao je dim, uzeo kristalnu čašu i bacio je o pod pred vratima radne sobe. Znojio se mnogo. Prstima je potegao čvor kravate i opustio njegov grčeviti stisak.

Dok ispijam jutarnju kafu i beznadežno gledam u knjigu koja već danima čeka neotvorena, odlučujem da utešim sebe dobrom starom “Ponekad poželim da ostavim studije i upišem neki zanat”.

Odlazio si bezbroj puta i vraćao se na istu polaznu tačku sa koje si krenuo, ni ne sluteći da će se kompas jednog dana pokvariti, da više nikada nećeš naći put. Neočekivano. Neplanirano.