Moj posao u bolnici je, između ostalog, da oblačim pokojnike. Dobro, ne baš baš da ih oblačim. Već da odaberem odeću u kojoj će biti sahranjeni.
Kažu da današnja deca ne umeju da se igraju. A mi smo umeli tako lepo.
Svi znamo da život piše romane, a svakodnevica drame. Dok mi pišemo statuse na društvenim mrežama i revnosno igramo svoje uloge u svakodnevnim i životnim komadima. Dopuštamo da nas nose poglavlja i sve češće gubimo poetsko nadahnuće i stvaralačku odvažnost po činovima koji se nezaustavljivo nižu.
Jednu knjigu sam ukrala. A drugu sam vratila u biblioteku nakon nešto više od 30 godina.
Duca je bila Duška samo jedne nedelje u septembru. Jer, Duška se rimuje sa vaška. A deca su ponekad vrlo zla.
Prošlog leta smo moj prijatelj i ja odlučili da otputujemo u Jugoslaviju.
Krajem prošle godine sam odlučila da prekinem da pišem. Da raskinem svoje spisateljske ugovore i odbijem sve dalje kopirajterske angažmane. Da zaboravim na Fejsbuk statuse i Instagram caption-e. Jednom za svagda.
Sve što treba da znam o srećnom kraju naučila sam od dede.
Danas sam izjavila ljubav bankarskoj službenici. Sredovečnoj i natapiranoj. Usred njenog izlaganja o prednosti e-bankinga.
”Uostalom, mladi ste. Uštedelo bi vam vreme. Zašto ne biste probali m-banking aplikaciju?”
”Zato što vas volim.”
”To što je k’o devojka rodila i da joj se ne zameri ”, govorila je baba teta ”Bila je mlada, pa je neki mangup prevario. Ali da J-A-Š-E biciklu kroz selo, da je ceo svet vidi – e to već nema smisla!” S neodobravanjem je odmeravala moju vernu poniku marke ”Violeta” i ulagala nadčovečanske napore da se biciklizam izbriše sa spiska mojih potencijalnih ”kad porastem” zanimanja.
