Nedelja je bila jedini dan u nedelji u kome varjača nije mirisala na nevolju.
Kremasta i ušećerena virila je preko jednako slatkog ruba šerpe. Čekala da bude polizana sa musavim zadovoljstvom. Slike uredno zalizanih glazura ofanzivno su se prostirale po izlizanoj kuhinjskoj mušemi.
Recepti su postrojavali sastojke u prstohvate, supene kašike i decilitre, zapovednički i neopozivo. Sledeći strategiju Podravkine brošure ‘’Kolači, vaš ponos’’, mama je dobijala bitku na vrelom poprištu rerne.
Nedelja je bila jedini dan u nedelji u kome smo odlazili na izlete. Čak i kada je naš žuti Fića ostajao u garaži. Najradije u melburnski Albert park i na užurbani korzo Monte Karla. Žamor ljudi i lepršavih zastavica na tribinama. I hipnotišući krugovi po vrelom asfaltu, u tesnom bolidu i u beskraj.
Dejmon Hil bi pobedonosno podizao pehar s druge strane malog ekrana, a mama rostfraj tacnu sa vrelim kolačima. Tata i ja smo cičali radosno i zbog jednog i zbog drugog.
Nedelja je bila jedini dan u nedelji u kome smo gledali prvi program RTS-a. Bolje živote nekih srećnijih ljudi u beskrajnim nastavcima. Tugaljiva špica najavljivala je novu epizodu igrane serije i neizbežan kraj nedelje.
Ponedeljak su spremno iščekivale jedino mamina sveže izglačana bela uniforma i moja školska torba uredno spakovana po rasporedu časova. Dok smo mi odugovlačili. Grickali završnu špicu i retke ostatke kolača, sve dok prazna rostfraj tacna ne bi označila fajront.
Nedelja je bila upravo onakva kakvom ju je opisao David Albahari u svom tekstu ‘’Vratimo nedelju’’. Dremljiva i lenja kao kućepaziteljeva mačka i njen zaobljeni februarski prtljag, što se izležavala na osunčanom stepeništu u našem ulazu. Dan nekako prazničan.
Sa svečano tihim popodnevom koje se razvlačilo u nedogled kao rezanci u domaćoj supi. ‘’Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.’’
I ja sam se svojski trudila da sačuvam nedelju, upravo ovakvu, čudesno albaharijevsku. Sledila piščev jednostavan nauk da nakon šest jednolično radnih dana, nedeljom činim i budem nešto drugo od onoga što sam ostalim danima. Da uživam u sporosti kao nekada u maminom kolaču sa tufnama od grožđica, nesputano i s radošću. Da bezbrižno odmaram, kao da ponedeljak sa svojim nestalnim ćudima i prohtevima ne postoji. I u tome sam uspevala za medalju.
Sve do ove nedelje koja se bez pitanja odmetnula od Albaharijeve i moje dremljive rutine, a završila revolucijom. Nedelje koja je počela nečuvenim izletanjem iz stana i jednom jednako nečuvenom Melanijom.
U predahu između tek okončanog klabinga i prepodnevnog korzoa, Melanija je odzvanjala iz mog inboksa. U pravilnim razmacima i u prepoznatljivom plavom mesindžerskom tonu.
Bez ustručavanja je izdala naredbu da se za dvadeset minuta nacrtam u njenom disajnom prostoru. Jer, carpe diem, kad ako ne sad i spavaćeš kad umreš filozofija. Jer, takva je Melanija.
‘’Nedelja će biti dan u kome varjača miriše isključivo na nevolju, a ne na šećerne đakonije, ako se ja pitam!’’ dobacila je čim me je ugledala na vratima kafea.
Nastavila je samouvereno dok sam ja prilazila stolu ‘’Kolače možeš jesti i u poslastičarnici, a varjaču digni u znak protesta!’’
Sopstveni smeh me razbudio više nego hladan vetar koji mi se čitavim putem do kafea unosio u lice. Neodoljiva je. Grli me dok ne ostanem bez daha i izvlači stolicu. ‘’Organizovala sam aktiv žena, sindikalna borba, ima sve da pršti. Ma sedi već jednom, imam svašta da ti pričam!’’
Na njoj dečačka frizura pozne Gertrude Stajn i ništa manje vispren vokabular. Govori s doslednošću Roze Luksemburg i strašću Dolores Ibaruri. Ceo je kafe obojila rečima i idejama, drečavo i vedro da joj sama Frida Kalo pozavidi. Dekonstruisala moju sanjivu nedelju i našu svakodnevicu.
Vrednosti, potrebe i ljude postrojila u jedan novi diskurs, vešto kao moja mama sastojke u prstohvate i supene kašike. Umesila stvarnost da bude bolja za njene žene iz aktiva, nju i mene. Pravo kažem, neodoljiva je.
Prepričavam joj kako me je jedan na skuteru obišao dok sam vozila bicikl, pustio korman i uhvatio me za grudi. Melanija kaže da će me naučiti komplikovanom zahvatu za jedostavno obaranje takvih manijaka.
Melanija trenira savate i ume da obara momke s nogu – što duhovitošću, što batinama. Posle burnog klabinga, a pre korzoa, sedne u kafe i održi mi predavanje o istoriji borbe za rodnu ravnopravnost. Onako usput, iz čiste rekreacije. Za nju je nedelja dan početka, a kupovina šampite u obližnjoj poslastičarnici uvod u revoluciju.
Nakon još jednog zagrljaja do poslednjeg daha, Melanija je pohrlila svom odgovornom poslu i jednom ozbiljnom naučno-istraživačkom radu. Ona ne odugovlači s nedeljom i ne odlaže ponedeljak. Možda ne ume recepte za kolače, ali ume recepte za život.
Ja sam pohrlila ostatku svoje nedelje, ovog puta s vetrom u leđa. Nisam je mogla baš celu pokoloniti Melaniji, bez obzira koliko je neodoljiva. Nedelja je prvobitno i zauvek Albaharijeva.
Revolucija će morati da pričeka do ponedeljka, kao i ostatak kupovne šampite. Ali će je biti. I to je jedino važno.
