Nije uvijek lako.
Ponekad je veoma teško uskladiti se sa ovim neprijateljskim svijetom, koji je pun ogovaranja, egoizma i karijerizma.
U januaru 2004. zapisala sam u dnevniku savet prijatelja: „Pazi, nemoj da se povrediš.“
To je bilo dva dana pre nego što sam se okliznula na ljubav.
Zamisli da ne moraš da odgovaraš na sledeća pitanja…
Nešto nije bilo u redu sa mojom mašinom za suđe jer u posljednje vrijeme nije dobro prala. Blago rečeno, u početku mi je to baš išlo na živce, ali nakon što sam pročitala uputstvo za upotrebu i pogledala nekoliko savjeta i trikova na internetu, popravila sam je sama i suđe se sad blista.
– Idemo prvo do mene da ti dam hemijske i da klopnem nešto, baš sam gladna.
– Okej.
Znate li ko su vaši ljudi? Ko su oni koje možeš da pozoveš kad se rušiš i slamaš?
Pola dva je ujutro. Zapravo i nije čudno da smo manje više svi budni jer ipak je najluđa noć, ona novogodišnja, kraj, početak, crveno rublje… Svi stereotipi i sva očekivanja ikad.
Šta ako me tog jutra poželiš
tu sa desne strane
dok se odmaraš
u tuđoj kosi
i pitaš se
zašto si me pustio
na kraju leta.
Fotografisala sam starije parove kao da su se upravo zaručili.
Nikad nije jednostavno govoriti o ljubavi, a još je teže praviti ljubavne filmove, jer je linija između senzualnosti i bliskosti, tragedije i drame veoma tanka.
Poput slikara, morate pažljivo i skladno mešati boje, praviti poteze i, igrajući se svetlošću, pažljivo i skladno otvoriti put u dubine ljudskih osećanja.
