Kada govorimo o iskorištavanju, emocionalnom, fizičkom, a i onom materijalnom, najčešće govorimo o ženama koje takav vid koristi ostvaruju iz veze sa muškarcem.
Gdje prestajem “ja”, a počinjemo “mi”?
Ostajemo!
Najgore je kada se ništa ne dešava- često sam govorila sama sebi posmatrajući parove koji više izgledaju kao braća i sestre, nego kao neko ko se već 11 godina bezuslovno voli.
Već odavno joj ne pišem, ne zovem je i ne obraćam joj se. Za mene ona sada ne postoji. Ruši mi koncept, pravi zazubice i zadržava me na mom putu.
Otkad mogu da poimam svijet oko sebe, voljela sam ljude. I voljela sam da budem voljena. Prihvaćena.
Da budem okružena gomilom.
Kako se postaviti prema ljudima koji imaju problem ali zapravo ne žele da ga reše, već samo da kukaju o njemu? U odgovoru na to pitanje valja poći od nekih činjenica.
Izolacija primorava solere da prigrle emocionalnu intimnost.
Mi ljudi slovimo za neka misaona bića. Razumna.
Pismo jedne žene svom mužu koje svi treba da pročitamo.
U ovom vremenu kada smo svi na ovaj ili onaj način zatvoreni,fizički odvojeni od naših bližnjih, više nego ikada imaš vremena da kopaš po sebi.
