Ušla je ispred mene u prostoriju za masažu.
Sa desnom rukom u gipsu i osećajem da joj ništa ne ide u životu, sedela je u frizerskom salonu sat i po vremena.
Upoznam nedavno grupicu nekih novih ljudi.
Legenda kaže da su nekad postojale veze između dvoje ljudi. Ne između troje, četvoro, petoro, nego samo dvoje. Dvoje koji se vole, koji samo jedno drugo imaju i koji su odani, vjerni i posvećeni jedno drugom.
– I dobro, šta bi s tim zaljubljivanjem? – ispalim odjednom između dva zalogaja.
Zapravo, ove nedelje je upotrebila baš taj izraz „otkucava ti sat, Ljubice“. Došlo mi da polomim i nju i taj sat! Ne vredi više ništa što kažem, mozak mi je prokljucala!
“Znam da nekad loše da utičem na druge, ali poslednja stvar koja mi treba je da mi neko nalepi etiketu i kaže da je to sve u mojoj glavi.”
Bilo je to nedavno, u meni omiljenom restoranu; gdje sam nakratko pobjegla od svojih problema.
Priča moja Ančika jednom prilikom na kafi kako je njena majka oduvijek bila pametna žena.
Da na samom početku razjasnimo neke stvari: Sve smo mi različite i neizbežno jedinstvene.
