Otmica kao sudbina, potera kao dokaz ljubavi, ljubomora kao strast i žena koja zbog muškarca ostavlja sve. Kada najpoznatije mitološke ljubavne priče pročitamo bez romantičnog filtera, mnoge od njih odjednom izgledaju sasvim drugačije.
Had i Persefona danas su gotovo savršen materijal za „dark romance“. Apolon i Dafne vekovima inspirišu neke od najlepših umetničkih dela. Arijadna daje Tezeju konac kojim će izaći iz lavirinta, a Paris zbog Helene pokreće priču koja će završiti padom Troje.
Grčka mitologija puna je odnosa koje smo naučili da pamtimo kao velike, sudbinske ljubavi. Problem je što se u mnogima od njih, kada se vratimo izvornijim verzijama priče, kriju otmice, odbijanja koja se ne poštuju, ogromne razlike u moći, izdaje i opsesije.
Naravno, bilo bi pogrešno antičke mitove jednostavno meriti pravilima modernih partnerskih odnosa. Oni nisu nastali kao priručnici za zdravu ljubav, a ni sami mitovi nemaju jednu jedinu „originalnu“ verziju – antički autori iste događaje često pripovedaju sasvim različito. Ali upravo je zato zanimljivo pogledati šta smo mi, vekovima kasnije, odlučili da iz njih izdvojimo kao romantično.
Jer ponekad je ono što danas nazivamo velikom ljubavnom pričom počelo tako što je jedna osoba pokušavala da pobegne.
Had i Persefona: Ljubavna priča koja je počela otmicom
Malo koji mit je u savremenoj pop kulturi doživeo toliku romantičnu transformaciju.
U Homerovoj himni Demetri Persefona bere cveće kada se zemlja otvara, Had izlazi iz podzemlja i odvodi je protiv njene volje. Zevs je, prema istoj tradiciji, prethodno pristao na brak bez znanja njene majke Demetre. Ona zatim očajnički traži ćerku i uskraćuje zemlji plodnost sve dok bogovi ne budu primorani da intervenišu.
To je mnogo dalje od savremene predstave o misterioznom gospodaru podzemlja i devojci koja otkriva svoju mračnu stranu zaljubivši se u njega.
A upravo je takva verzija poslednjih godina postala neverovatno popularna. Savremena istraživanja recepcije mita pokazuju da brojni romani, stripovi i fanfikcije Persefonu predstavljaju kao ženu koja sama bira Hada, često menjajući ili potpuno uklanjajući otmicu iz antičke priče.
Zašto nam je toliko privlačna?
Zato što savršeno odgovara jednom od najstarijih romantičnih tropa: opasni, moćni muškarac koji je prema svima hladan osim prema jednoj ženi. Podzemlje postaje gotička palata, nar postaje simbol njihove veze, a Persefonin silazak prestaje da bude priča o odvajanju majke i ćerke i postaje priča o seksualnom i ličnom buđenju mlade žene.
Zanimljivo je da moderni autori pritom često ne romantizuju nasilje iz originala već ga namerno prepravljaju: Persefoni daju izbor koji u starijim verzijama nije imala.
Možda je upravo to razlog zbog kojeg je ova ljubavna priča danas toliko popularna – ne zato što nam se dopada mit kakav je bio, već zato što neprestano pokušavamo da ga napišemo onako kako bismo želeli da se dogodio.
Apolon i Dafne: Kada „nikada ne odustaj“ prestane da zvuči romantično
Dafne ne želi Apolona.
To je možda najvažniji detalj priče koji se često izgubi među mermerom, lovorovim lišćem i predstavom o bogu potpuno opčinjenom nedostižnom ženom.
U Ovidijevoj verziji Dafne izričito želi da ostane neudata. Kada se Apolon zaljubi u nju, počinje da je progoni. Ona beži. On nastavlja. U trenutku kada je gotovo sustiže, Dafne traži pomoć i biva pretvorena u lovorovo drvo.
Ni transformacija ga potpuno ne zaustavlja: Apolon proglašava lovor svojim svetim drvetom.
U jednoj od najpoznatijih umetničkih interpretacija ove priče, Berninijevoj skulpturi „Apolon i Dafne“, gledamo upravo dramatični trenutak u kojem se njeni prsti pretvaraju u grane dok pokušava da mu pobegne. Nacionalna galerija umetnosti priču vrlo jednostavno opisuje: Apolon je želi, Dafne nije zainteresovana i on počinje da je juri.
A ipak je istorija umetnosti prizor učinila toliko lepim da je lako prevideti šta zapravo gledamo.
Možda je upravo tu najveća zamka ove priče. Naučeni smo da upornost povezujemo sa velikom ljubavlju – idejom da će dovoljno snažna osećanja na kraju „osvojiti“ osobu koja ih ne uzvraća.
Dafnin mit nudi mnogo neprijatniju verziju: šta ako osoba koja beži zaista samo želi da je ostavite na miru?
Medeja i Jason: Ona je zbog njega ostavila sve. On je potom izabrao drugu
Ako postoji antička priča koja bi mogla da posluži kao upozorenje protiv rečenice „zbog njega sam ostavila ceo svoj život“, onda je to priča o Medeji.
Kada Jason stigne u Kolhidu po Zlatno runo, Medeja se zaljubljuje u njega i svojim znanjem magije omogućava mu da izvrši gotovo nemoguće zadatke. Napušta porodicu i dom i odlazi sa njim. U različitim verzijama mita njena pomoć postaje sve strašnija, uključujući i zločine počinjene tokom njihovog bekstva.
A onda, posle svega, Jason odlučuje da je ostavi kako bi se oženio drugom ženom.
Tu počinje deo priče koji je Medeju učinio jednom od najstrašnijih figura antičke književnosti. Njena osveta kulminira ubistvom Jasonove nove neveste i, u čuvenoj Euripidovoj verziji priče, njihove sopstvene dece.
Nikoga ovde nije naročito lako proglasiti romantičnim junakom.
Ipak, početak veze Medeje i Jasona sadrži motiv koji kultura obožava: žena toliko voli muškarca da je spremna da zbog njega ostavi sve.
U romantičnoj verziji to je dokaz velike ljubavi. U Medejinoj priči to postaje upozorenje koliko opasno može biti kada čitav identitet, porodica i budućnost jedne osobe postanu uloženi u odnos sa nekim drugim.
Njena osveta je monstruozna. Ali činjenica da ju je čovek zbog kojeg je izgubila sve na kraju odbacio čini priču mnogo složenijom od jednostavne legende o „ludoj, ljubomornoj ženi“.
Tezej i Arijadna: Pomogla mu je da postane heroj, a onda se probudila sama
Bez Arijadne verovatno ne bi bilo ni jednog od najvećih Tezejevih herojskih podviga.
Ona mu daje način da pronađe put iz lavirinta nakon što ubije Minotaura – u kasnijoj tradiciji čuveno klupko konca – i odlazi sa njim sa Krita.
A onda završava na Naksosu.
Šta se tačno dogodilo zavisi od verzije mita. Neki antički izvori tvrde da ju je Tezej jednostavno napustio, drugi da ga je Dionis primorao da ode, a postoje i sasvim drugačije varijante Arijadnine sudbine. Plutarh je još u antici naglašavao koliko su priče o njenom kraju međusobno protivrečne.
Ali verzija koja je preživela u kolektivnoj imaginaciji brutalno je jednostavna: ona rizikuje sve da bi ga spasila, a on odlazi bez nje.
I možda upravo zbog toga deluje toliko savremeno.
Arijadna predstavlja čitavu kategoriju ženskih likova čiji rad omogućava muškarcu da postane heroj, dok se njihov doprinos kasnije pretvara u fusnotu njegove priče.
Dobili smo čak i izraz „Arijadnin konac“ za rešenje koje nas vodi iz komplikovane situacije.
Mnogo ređe pominjemo ženu koja je taj konac držala.
Paris i Jelena Trojanska: Da li je to uopšte bila ljubav?
Jedna od najslavnijih ljubavnih priča zapadne kulture počinje problemom na koji antički izvori ne daju sasvim isti odgovor: da li je Jelena Trojanska otišla sa Parisom ili je odvedena?
U mitološkoj tradiciji Afrodita Parisu obećava ljubav najlepše žene na svetu kao nagradu zato što ju je proglasio najlepšom boginjom. Problem je što je Jelena već udata za Menelaja.
U „Ilijadi“ sama Helena pokazuje veoma komplikovan odnos prema Parisu i čak se opire Afroditi kada je boginja tera da mu se vrati. Paris istovremeno govori o trenutku kada ju je prvi put odveo iz Sparte.
Kasniji autori priču dodatno menjaju: negde je Helena zavodnica i begunica, negde žrtva otmice, a negde gotovo figura kojom bogovi pomeraju ljude kao figure na šahovskoj tabli.
Uprkos svemu, Paris i Jelena postali su simbol ljubavi zbog koje je navodno počeo rat.
Možda zato što kultura voli ideju osećanja toliko snažnog da zbog njega može da izgori čitav svet.
Samo što, kada taj svet zaista izgori, priča postaje mnogo manje romantična.
Eho i Narcis: Nije svaka velika opsesija velika ljubav
Eho ne može slobodno da govori. Nakon Herine kazne može samo da ponavlja poslednje reči drugih.
A onda ugleda Narcisa.
On je toliko lep da se u njega zaljubljuju i žene i muškarci, ali ih sve odbija. Kada Eho pokuša da mu se približi, odbija i nju. Ona potom vene od tuge sve dok od nje ne ostane samo glas. Narcis, nakon kazne boginje Nemezide, završava zarobljen sopstvenom nemogućom ljubavlju – prema svom odrazu.
Teško je pronaći mit koji preciznije pokazuje razliku između ljubavi i projekcije.
Eho voli nekoga ko je ne želi. Narcis voli sliku koja doslovno ne može da mu uzvrati ništa osim njegovog sopstvenog pogleda.
Niko zapravo ne vidi drugu osobu.
Možda zato ova priča opstaje toliko dugo: promenili su se mediji, ali ideja nije. Zaljubiti se u svoju predstavu o nekome mnogo je lakše nego upoznati stvarnu osobu koja može da bude drugačija od svega što smo o njoj zamislili.
Pigmalion i Galateja: Savršena žena je ona koju ste sami napravili
Ovo je možda najneobičnija romansa na listi.
Pigmalion je kipar koji se, razočaran stvarnim ženama, zaklinje da neće stupiti u brak. Umesto toga stvara skulpturu žene toliko savršene da se zaljubljuje u sopstveno delo. Afrodita uslišava njegovu želju i kip oživljava.
U čuvenoj Ovidijevoj verziji skulptura zapravo nema ime; naziv Galateja vezan je za kasniju tradiciju. Metropolitan Museum opisuje Pigmaliona upravo kao čoveka koji, nezadovoljan smrtnim ženama, stvara sopstvenu sliku ženskog savršenstva.
Na prvi pogled, divna priča o umetnosti koja postaje život.
Na drugi, fantazija u kojoj muškarac odbacuje stvarne žene – sa sopstvenim mišljenjem, željama i manama – da bi sebi napravio idealnu.
A taj ideal, naravno, počinje da postoji baš onakav kakvim ga je zamislio.
Mit je tokom vekova postao jedan od najpopularnijih motiva u umetnosti, od književnosti do slikarstva, a Žan-Leon Žerom je krajem 19. veka naslikao čuveni trenutak u kojem oživljena Galateja uzvraća Pigmalionov zagrljaj.
I upravo tu leži neprijatno savremeno pitanje: volimo li osobu – ili verziju te osobe koju smo napravili u svojoj glavi?
Zevs i Hera: Najmoćniji brak Olimpa definitivno nije bio najsrećniji
Kralj i kraljica bogova. Boginja braka i njen suprug. Najmoćniji par Olimpa.
Na papiru zvuči impresivno.
U mitovima, mnogo manje.
Zevsove veze sa boginjama, nimfama i smrtnicama čine čitav zaseban mitološki ciklus. Hera zauzvrat postaje oličenje ljubomorne supruge, ali njena osveta vrlo često nije usmerena prema Zevsu već prema ženama sa kojima je bio i deci rođenoj iz tih odnosa. Leto, majka Apolona i Artemide, samo je jedna od žena koje prema antičkim izvorima trpe Herin gnev.
Čak i mitovi o samom braku sadrže svađe, odlaske i prevare kojima Zevs pokušava da natera Heru da mu se vrati.
Pa ipak, oni ostaju zajedno.
I tu možda leži njihova najmodernija lekcija.
Dugotrajnost odnosa nije isto što i njegov kvalitet. Status nije isto što i bliskost. A biti najmoćniji par u prostoriji ne govori baš ništa o tome šta se događa kada ostanete sami.
Zašto onda i dalje romantizujemo ove priče?
Delom zato što ih retko upoznajemo samo kroz antičke tekstove.
Upoznajemo ih kroz slike, skulpture, opere, filmove, romane i savremene reinterpretacije. Bernini nam daje Dafnu čije telo pred našim očima postaje lovor i prizor je toliko neverovatno lep da na trenutak zaboravljamo da gledamo ženu koja pokušava da pobegne. Had i Persefona iz priče o otmici prelaze u savremeni „enemies to lovers“. Paris i Helena postaju dvoje ljudi čija je strast bila toliko velika da je zbog nje počeo rat.
Kultura ima izuzetnu sposobnost da ružne stvari učini estetski lepim.
Ali postoji još jedan razlog zbog kojeg im se vraćamo.
Mitovi opstaju upravo zato što nisu jednostavni. Ne pričaju nam samo o tome kakva bi ljubav trebalo da bude već o želji, moći, ljubomori, strahu od gubitka, opsesiji i granici između onoga što želimo i onoga na šta imamo pravo.
Možda zbog toga danas ne moramo da prestanemo da ih smatramo ljubavnim pričama.
Samo možemo malo pažljivije da se zapitamo kakvim ljubavnim pričama.
