Jeste li se danas smijali? Ili juče.
Ali SMIJALI?
Tu sam na gradskom bazenu, pijem kafu, ležim kupam se i pišem Loli, srećni trenutci zar ne?
Dugo nisam pisala.
Prošle su godine od trenutka kada sam neki komad papira ispunila svojim mislima.
Sat zvoni i počinje još jedno jutro koje obećava standardnu proceduru dana.
U glavi mi se već odmotava poznati scenario: užurbano spremanje za posao, vrtić, gradska gužva, posao, kancelarija…
“ Treba mi jebeni medžik “, otpjeva Senidah sasvim slučajno moju mantru, misao vodilju za 2020. koju ponavljam kao papagaj.
Možda sam mislila da je to prava ljubav.
Možda jeste to i bila.
Ovo je priča o ostavljanju jedne godine iza sebe i dočeka naredne.
Ovo je priča o onoj koja je u ovoj godini izgubila najvrijednije što je imala.
Gledam ga kako se smeje.
Prolaze minuti u njegovom glasnom smehu.
Zaustavi se, pogleda me, pa ponovo.
Dok čekam kafu, konobar užurbano izlazi iz šanka, odlazi ka vratima, potpisuje neku porudžbinu i vraća se brzo unutar šanka uz izvinjenje.
