Ljudi s olovkamanajnovije

Jaffa trenutak – M.M. : Mama

Nisam od onih djevojčica koje su mami pričale svoje tajne i kojima je mama u nedelju ujutru pekla njihove najdraže kolačiće.

Piše: M.M. Redakcija

Nikad mi nije unosila komadiće voća u sobu, oguljene i nasjeckane, a niti sam se ja ikada otimala s njom za kućanske poslove. Štaviše, većinu vremena bi provele svađajući se, od bezazlenih stvari do takvih tema o kojima se ne progovara ni pod prisilom.

Svoje prve životne ožiljke bih vjerovatno posvetila njoj, a ona meni prve porođajne, i kasnije one roditeljske.

Dogovorile smo se čuti naveče. Upalila sam kameru i vidjela baku i mamu kako zajedno sjede na krevetu sa suncokretovim košpama. Nasmijane.
”Sa djedom je sad sve uredu. Nije kao da će se izliječiti, jer to je, znaš, ona strašna bolest…”
”Alzhajmer?”
Obje potvrdno klimaju glavom, teško uzdišući.

”Ali dobio je neke tablete, kaže doktor da će mu one usporiti bolest, baš kao što si i ti rekla.”
Uzdahnem i ja. Kada se čovjek suočava sa bezizlaznim situacijama, nema baš puno izbora. Može izabrati da bude jak i da bude oslonac za druge, ili da se slomi.

”Pa šta? Ajde star je kao i ja, vidjeli smo života, bilo bi strašno da je mlad, a ovako, pih…”
”Mama !”

”Šta? Pa govorim istinu ! Naživjeli smo se. Bilo bi loše da nismo. Meni je drago da si nam došla, barem da te vidimo.”

Pauza. Mama prebire po košpama, tražeći nešto, bilo šta i ne nalazi to.
Šutim i ja. Ne izgleda mi kao da trebam da se ubacujem u taj razgovor.

Foto: pexels.com

”Sjećaš li se kako si urlala na mene kad sam bila mala kad sam unosila hranu u krevet?”
Baka počinje da se smije. Njen smijeh je zarazan, nekako uspije odzvoniti i kod mene u sobi, iako smo udaljene hiljadu kilometara.

”I kad sam ti govorila da to radim da ne bih trošila vrijeme na hodanje do kuhinje ujutru?”
”Uvijek si imala tako luda objašnjenja za svoje hirove.”

Smiju se. Ljuske od košpa padaju po krevetu.
”M, nadam se da ne jedeš u krevetu.”
”Ne jedem bako, nisam svinjče.”

”Jel’ to nešto na moj račun? Imaš ti svojih caka mali milion. Čovjek glavu da izgubi s tobom.”
”Ako je ja nisam izgubila s tobom, nećeš ni ti s njom. Ona je poslušnija od tebe.”
”Eto opet ja ne valjam.”
”Niko ti to nije rekao.”
”Jesi ti, upravo !”

Počinjem se smijati. Kao da gledam unazad generacije i generacije majki i kćerki kako diskutuju o tome ko je upravu.

Kako majka uporno dokazuje da je ona starija i samim tim mudrija, a kćerka kako je mlađa i samim tim pametnija. Generacije i generacije neshvatanja, previše emocija a premalo iskrenih razgovora o njima. Puno brige i ljubavi, a tako malo pokazivanja.

Jer, ne daj Bože, razmaziti ćeš je, pa šta će onda u životu?
Misliš da će je neko maziti i paziti u životu?
Kao da će joj neko dozvoliti da jede u krevetu?

Kao da će je neko pustiti da se zatvori u sobu kad želi biti sama?
Trebaš joj pokazati šta je pravi život. To je buduća majka, ona mora znati kako će sa svojom djecom.
Kakav joj primjer daješ?

Hiljade glasova se pretvaraju u žamor. I svi oni znaju bolje nego majka tog djeteta.
Svi oni imaju upute kako treba biti grub da dijete očvrsne.
Svi oni imaju pravila kojih se njihova djeca obavezno pridržavaju.

Njihova djeca im nikada ne odgovaraju nazad i nema potrebe da povise ton jer ih poslušaju iz prve.
Ne znam iskreno gdje su ti sveci na planeti, ali ja ih nisam upoznala.

”Eto ti sad. Ti si meni najbolja. A sad moramo pospremiti ovo, kako ćemo leći? A i kasno je, M mora u krevet isto, sutra je čekaju obaveze. Stižeš li sve, šapice?”
”Stižem bako, umorna sam, ali ide nekako. A i sa vama će biti sve uredu, vidjeti ćeš. Nemojte se previše brinuti.”

Baka odmahuje dok tjera mamu s kreveta da pokupi deku, a mama tjera baku da ostavi to i da pusti nju da skloni.
”M, ajde idi na spavanje. Ne znam zašto si budna ovako kasno.”
”Jer ste me nazvale da vas gledam kako jedete košpe.”
”Jel baš svaka tvoja mora biti pametna?”
”Na mamu sam.”

Taj trenutak – bakin, mamin i moj smijeh kako odzvanja u tihe noćne sate je postao moje novo najdraže sjećanje.
Ta lakoća ženskog postojanja kad ne mora da prisilno obučava i da formira da bi se uklopile u formu društva, već kad mogu kao tri huliganke da jedu košpe na krevetu. Taj trenutak je sve što sam željela kao mala i dobila sam ga za zauvijek.

Možda nikad nisam bila djevojčica koja je mami pričala tajne, ali ona je meni pričala priču za laku noć.
Možda mi nije pekle moje omiljene kolačiće, ali zato sam jela pahuljice sa ugrijanim mlijekom.

Možda mi je ona napravila prve ožiljke, ali ona me je i naučila kako da ih oprostim.
Jer ipak jedina je bila u stanju boriti se, kako je znala i umjela, i uvijek za moje dobro.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije