I to je ta “mudrost” koju ceo dan komentarišu neke žene, trudeći se iz petnih žila da Ceci (koja to što pišu nikad neće pročitati) objasne sve blagodeti zaprške.
Ne znam ko mi je smešniji, Ceca sa ovom izjavom ili žene koje ostrašćeno brane zapršku i pohovane šnicle kao glavni adut u očuvanju braka.
Da je poh svetinja u koju ne valja dirati, pokazuju i komentari u kojima se Ceci poručuje “bolje mirisati na zapršku, nego na pokradeno zlato i krv”.
Ne, bolje je ne baviti se Cecinim “mudrostima” i zapržavati ako ti se zapržava, ako ti se ne zapržava, opet dobro.
Pa, ne može meni Cvetak poremetiti brak svojom izjavom, pa sve da ga održavam tucanjem šnicli po ceo dan. Moje šnicle, moje tucanje. Moje mirisanje na zapršku. A ne može ni da me poremete sve one žene koje se kunu u zapršku i kuvanje, ako ja volim da jedem zdrave obroke koji ne zahtevaju prženje u dubokom ulju. I to je to.
Dokle ćemo se zamajavati komentarisanjem izjave svake javne ličnosti koju realno zabole šta se piše u komentarima?
Zar je to ono na šta pojedine žene troše vreme?
S jedne strane se prepucavaju zbog Cece i zaprške, s druge strane pitaju mamice u grupi šta da daju bebi od šest meseci za kašalj.
Daš joj pedijatra. Eto, to joj daš. Infuziju zdravog razuma koja treba da poštedi bebu preporučenog amoksicilina neke od “mamica” i inhaliranja berodualom bez znanja doktora.
Mi se još uvek pitamo kako nam je ovako?
Pa, evo, zato nam je ovako. Svi sve znaju. Baš sve. I skoro svi se lože na sve. Pobićemo se zbog Novaka, vakcine, Cece, Karleuše i Tošića, Srđana Đokovića (jebote pade Vučić u osmi plan) a ljudi odlaze. Divni neki i pametni ljudi odlaze nečujno. Iznenada, u svojoj 39, 41, 45… Mladi ljudi koji opominju da je život nepredvidiv i da je zaista suludo, skoro grešno traćiti ga na mrežama prepucavajući se oko zaprške na koju Svetlana ne želi da miriše. (i oko svega ostalog ali po “kvalitetu rasprave” u rangu zaprške).
Briga me šta ona kuva. I briga me da li ima silikone. I briga me kako miriše. I da li bi tako pričala da je ostala u Žitorađu. I briga me odakle je potekla, šta je stekla i kako. I još me briga da je u komentarima ubeđujem kako ja negujem svoj brak sarmom i kako moj muž voli mene zbog toga što dobro kuvam.
Možda za milion godina, zajedno sa zaprškom, izumre i potreba ljudi da druge ubeđuju da su u pravu i da svako ko ne misli ko oni, ne radi kao oni, ne diše kao oni je obični otpadnik kome to treba staviti do znanja.
A popodne, tačnije negde oko pola dva kada sam se vraćala iz pošte, videla sam kako na parkingu ispred zgrade muž otvara vrata od auta, dete istrčava i kreće da trči prema meni, raširenih ruku, nismo se videle čak sat vremena… Trči tih desetak metara zajapurena i viče: Mama, mama! Kakav je to zagrljaj bio, vredan nosanja kilometrima i ne puštanja.
Onda je izašla komšinica Mica i dala je Srni 200 dinara umesto paketića koje smo odmah otišle da potroši u radnji, a muž je ušao da Mici koja ima skoro 85 namesti nešto na televizoru. Pre dve nedelje je bila antena.
Posle smo otiše do Dunava, peške, ima bar 45 minuta šetnje u jednom pravcu i tamo smo gledale reku, skupljale kamenčiće i skvasile malo rub jakne čučeći preblizu vode. Sada su nam obrazi crveni i tata pravi palačinke i ima baš puno dima u kuhinji, jer u ovom stanu gde sad živimo nema aspiratora, a prozor je star i ogroman i treba nadljudska snaga da se otvori, ali ne smeta nam dim, volimo palačinke sa pekmezom i kremom. A ima i tuš, pa posle se čovek istušira i opet lepo miriše. Sit i mirisan i zadovoljan.
I recimo da je to ono što bih na temu Ceca, zaprška, žene imala da kažem.
Prijatno i doviđenja.
