Gotovo svako jutro ista priča.
Još pet minuta.
Neka me još samo malo. Snooze. Sad ću.
Sat otkucava ponoć.
Skidala je posljednji kostim tog dana.
Sjedim u sobi i čujem dva sata. Jedan u kuhinji, jedan u sobi. Ne otkucavaju istovremeno, tj. nisu sinkronizirani.
Čekam tramvaj neku večer. Ne žuri mi se, mogla sam i pješice, ali htjela sam sjesti i pustiti tramvaju da klizi po šinama dok promatram ljude u i izvan tramvaja. Nema nas puno u mom vidnom polju, par starčića i…
”Ne radi. Ne pokazuje tačno vreme.” ”Nije važno. Meni i ne treba tačno vreme. Meni treba pravo vreme.” Prodavac me gleda u čudu. I menja bateriju. I nudi da odabrani sat zameni sličnim, po istoj ceni. Za njega je samo…
