Iznenadni pljusak, kako to već na svakoj sahrani ili sprovodu biva, pojačao mi je napor da čujem da li je onaj ispred mene uputio izraze saučešća ili sućut. Netremice gledajući nabrekli kamen ispred sebe, dok mi je spuštao ruku na rame, nisam mogao da primetim razliku ko se kako u tišini aleje krsti već samo šumu nogu i jedan drveni štap koji me je vratio u bezbrižnu ranu mladost.
Skoro da mi je bila potrebna hrabrost da podignem glavu i sretnem taj pogled koji mi je bio upućen još pre skoro trideset godina. I koji je trajao svo ovo vreme ili vrijeme. Kao i moj zagrljaj, kao i njegova ramena koja su se tresla do najdubljeg dna tuge. Istovremeno, kao da sam osetio miris toplog hleba ili kruha koji mi je onomad, na oproštaju, dao za put, da mi se nađe. Ćuteći, a kako drugačije, jedva ga je ispustio iz ruke… kao da je slutio da se više godinama nećemo videti. Kao da videh osmeh koji se probijao kroz lavirint neprikladnosti trenutka.
Još tada je znao da ništa nije doveka ili dovijeka, ali me nije time opterećivao. Davao mi je svoju mudrost kroz sreću življenja i rečenice koje ne ulaze u literaturu već pod kožu. Ni sada ne znam da li su moji roditelji znali za naša druženja. Možda im je bilo čudno što me tako često i dugo nema, a možda je i bilo takvo vreme ili vrijeme. More je bilo plavo i slano, na horizontu je ćutalo ostrvce nikad doplivano, borovi na obali su mirisali na smolu, a kamen je bio oštar i vruć već u podne.
Nije znao ni dve tri reči ili riječi niti jedne pesme, a stalno je pevušio. Mogao je da ustane uz pomoć štapa ali me je gotovo uvek ili uvijek puštao da mu pomognem. To naravno tada nisam znao. Pobeđivao me je u dominama ali me je očigledno puštao te moje tablanete ili blatanete – uvek se tako šalio. Ni tada mi nije smetalo što stalno ponavlja tu neuspelu ili neuspjelu šalu. Predamnom se pravio da ne puši ali nije krio da hramlje – pa zaboga miloga imao je štap. Nije me nudio ni špricer ni gemišt, nije me pitao za ime devojke, nije mi nikada davao novac ni njemu nešto da kupim. Davao mi je šareni hlad, kiselo crno grožđe i topao hleb ili kruh njegovom rukom prelomljen.
Kad su počele smutne godine, rekao mi je: „Nemoj me zvati“. Kasnije sam saznao da je to bio izgovor da ga ne pitam kako su mu… Nisam ga zvao nikada više. Ali sam nastavio sa njim da pričam dok sam gledao kako moja deca ili djeca rastu, dok sam se pravio da čitam debele i umne knjige i naravno svakog jutra kada sam kupovao topao hleb ili kruh. Pitao sam se šta bi rekao kada sam zlu sudbinu proklinjao, kada sam nepravdu oćutao, kada su mi dani propadali od samosažaljenja…
U crkvu je išao sam. Kasnije su mi rekli da u nju nikad ne bi ušao. Sedeo ili sjedio bi na klupi u crkvenom dvorištu odakle se videla pučina – oltar njegove mladosti. Nju, mladost, nikad nije pominjao i pored bezbrojnih uramljenih fotografija pokačenih po celoj kući. Nikad nisam pitao, nikad mi nije pričao.
Ni sada, dok mu se ramena tresu, dok čvrsto drži štap, ćuti ili šuti svoju bol uspravno. Gleda me predugo, kao da pita i pamti, kao da zna… jer zna da je to poslednji put. U kratkom trenutku gubljenja svesti nisam znao ko sam ili tko sam.
