Brz život, brza kola, brza hrana, piće sa nogu… Može se reći da smo kao društvo postali robovi tempa života koji sami sebi namećemo, a kao nuspojava toga otuđujemo se i od sebe i okoline. Kada čovek razmisli, jedine stvari koje ga odvajaju od ostalih živih bića su razum i empatija. Ipak, mozak prosečnog čoveka je toliko preopterećen raznim stimulansima da postaje neosetljiv na bilo šta osim zadovoljavanja svojih potreba. Naravno, segment života koji zbog toga pati su međuljudski odnosi.
Veoma tipično je da što više nominalnih prava ima čovek to je sve više zarobljen u tim dobro uokvirenim normama koje postavlja okolina. Znači, imate pravo da se ponašate slobodno, ali opet u skladu onoga što vaša najbliža okolina smatra za normalno. Hvala bogu, to nije statična pojava i menja se od mesta do mesta i od vremenskog perioda do vremenskog perioda. Ali opet to ne znači da smo u ovom trenutku dostigli neki svoj vrhunac, ni izbliza. Čak je veoma licemerno tvrditi da postoji polna sloboda kada žene i dalje pitaju poslodavci da li planiraju porodicu, da postoji seksualna sloboda kada je OK biti homoseksualac, ali samo u svoja četiri zida ili da je super što si druge nacije, boje kože ili veroispovesti, ali samo ako si se stopio u okolinu i sve to držiš za sebe.
Iz prve ruke guranje diskriminacije pod tepih možemo da vidimo svakodnevno. U naš govor je posle mnogo vremena i truda počela da ulazi reč Rom, imenica koja označava nacionalnu manjinu koju mnogi mnogo bolje poznaju pod imenom Ciganin. Poslednjih godina se mnogo radi na integraciji Roma i to je više nego pohvalno, međutim i dalje dosta njih ostaje van margina društva i živi isto kao i pre. Za početak licemerno je prestati sa korištenjem pogrdnog i pežorativnog naziva i misliti da si time završio sav posao oko primene korektnosti i jednakosti. To je najbolje objasnio kralj romske muzike Šaban Bajramović kada su ga pitali oko naziva Rom/Ciganin: “Kako da sad budem Rom kad sam ceo život Ciganin”.
Slična pojava, samo na još većem nivou kao epidemija se širi Amerikom. Jos od sredine prošlog veka Dr. Martin Luther King i Crni Panteri su propagirali kraj rasne segregacije, ukidanje odvojenih škola (op.a Ruby Bridges), i generalno omogućavanje crncima da se ravnopravno bave svim segmentima života. Sada je godina 2016-a i manje više od te tačke se društvo nije pomerilo. Samo više nema Crnih Pantera već je tu BLM pokret. Da, naravno, 60 godina kasnije crni klinci idu u iste škole, sada beli klinci na zidovima imaju postere omiljenih košarkaša (mahom afroamerikanaca) što je pre bilo nezamislivo, teoretski ima iste šanse da uspe u društvu, ali nažalost na teoriji sve to prestaje. Charles Barkley je pre desetak godina dao kontroverznu izjavu da rep muzika i sport samo štete crnačkoj populaciji jer svaki dečko od 15 godina sada misli da je jedini način da uspe da pobegne iz geta kroz probijanje u svetu sporta i muzike zanemarijući obrazovanje.
Jedna od gorućih tema prethodnih godina je polna ravnopravnost. Pokret feministkinja koji se početkom 20-og veka borio za pravo na rad, pravo za glasanje i sve stvari koje su danas normalne i sirom sveta postale uobičajne stvari se počeo baviti semantikom i elitističkim pristupom. Borimo se za što više direktorskih mesta među ženama, borimo se za rodne imenice zanimanja (doktorica, profesorica itd.), ali pritom grubo zanemarujemo neke mnogo bitnije segmente koji se pritom tiču mnogo većeg procenta ženskog stanovništva. Najbitniji faktor koji decenijama beleži mikroskopske pomake je novčana naknada za rad. U velikoj većini sveta u 21-om veku i dalje je uobičajno da žene za isti posao dobijaju manje plate. Kod nas je svakodnevica da prilikom razgovora za posao ženske kandidate pitaju da li planiraju porodicu time automatski eliminišući one koje u bliskoj budućnosti to žele. U startu se krši jedno od osnovnih ljudskih prava, pravo na planiranje porodice. Roditeljski dodatak je sve manji, trudničko bolovanje sve kraće, a nastavlja se borba na nebitnim poljima… Prilično sam uveren da pioniri feminizma ne bi imali lepe stvari za reći o tome u šta se pretvorila njihova borba.
Takođe već godinama traje seksualna revolucija, buđenje svesti o čoveku kao seksualnom biću i različitim seksualnim opredeljenjima. Prosečnom čoveku sigurno i dalje nije prijatno da na ulici vidi dva muškarca kako se drže za ruke, ali mu apsolutno nije problem da gleda pornografiju sa dve žene… Na neke važne funkcije se postavljaju homoseksualci, ali i dalje na gej paradu dođe dokona mladež sa motkama da ih tuče. Načelno danas je politički korektno prihvatiti ljude druge seksualne orijentacije, ali i dalje po mogućnosti da to nije u javnosti već među njihova četiri zida. Pri tome se zanemaruje najbitnija stvar a to je ljubav između dva ljudska bića ma kojeg god pola oni bili. Odrastao sam sa mišljenjem da je to najbitnije za sve i što se mene tiče zgrabite ženu, zgrabite muškarca, zgrabite sami sebe ako vam to pričinjava zadovoljstvo…
Poenta svega ovoga je da iza sebe nećemo sigurno ostaviti bolji svet ako se budemo zadovoljavali kozmetičkim promenama i udovoljavali konformizmu na koji nas primorava okolina. Nikakva promena se ne dešava preko noći, ali osnovna predispozicija da se promena zaista desi je instinska volja i verovanje u to. U suprotnom takva borba je osuđena na mediokritet ili propast. Licemerno je neke društvene pomake koji su do sada trebali biti učvršćeni u svakodnevicu nazivati veličanstvenim napretkom kada ta ista borba gubi sve bitke na mnogo bitnijim segmentima, a to je svakodnevni život ljudi na koje te stvari utiču. Nažalost, mi trenutno kao civilizacija ne vidimo šumu od drveta, ali nikada nije suviše kasno da kao generacija ostavimo i neki veći pomak iza sebe.
