Skoro sam otkrila da se nagrada za najbolju preduzetnicu u Srbiji naziva “Cvet uspeha za ženu zmaja.” Imam dvadeset pet godina i velike planove za svoju budućnost, pa pomislih kako bih svakako volela da jednog dana meni dodele tu nagradu za uspeh u preduzetništvu. A onda mi pade na pamet kako sam, zapravo, okružena ženama zmajevima. Onim hrabrim, neustrašivim ženama. Onom koja me rodila. Jedna baba. Druga baba. Treća baba. Baba-komšinica koja sa osamdeset godina i dalje ima elana da pravi zimnicu. I to ne samo par tegli.
Ona koja u šezdesetim obrađuje njive, prodaje plodove i školuje dve unuke. Ona koja ćutke gleda i stoički podnosi sve. Da, sve to što vam je prošlo upravo kroz glavu. Jedna tetka – koja sad već živi bez obe dojke. Druga tetka koja je u četrdesetim otišla u Švajcarsku, bez znanja jezika, da radi. Drugarica koja je iz Srbije, a ima dečka Hrvata. Ona koja je otišla na Maltu, sa dvadeset, ne znajući nikoga tamo i uspela . Ona koja se izborila da svako mače nađeno na ulici ostane u našoj kući. Ona koja je sestri i sestra i majka. Ona od koje učim. One koje su smogle snage i dale otkaz na sigurnom, a nezadovoljavajućem radnom mestu.
Sigurna sam da ste i sami okruženi takvim ženama zmajevima. One nisu zmajice, jer su one i zmaj i zmajica u jednoj osobi. Ženskoj. Nisu ni preduzetice po struci. A ipak preduzimaju sve korake. One su lideri u svom zivotu. One bljuju vatru kada treba, odlete i povuku se kada treba. Sećate se onog puta kada je vas neko dirao, kako je žena zmaj suknula vatru na njega. Naravno.
Moja baba, ona iz Brezovice, kaže da joj je njena baba pričala kako se pre dešavalo da žena rodi dete sa krilcima ispod pazuha. I to u njihovoj porodici! To je bilo dete zmaja. Četrdeset dana niko nije smeo da vidi dete osim majke, a posle bi ono odletelo. Na okupljanjima se svi nasmeju toj priči. A baba to govori ozbiljno. Veli- nju njena baba nikada ne bi lagala. Znam da ni ona ne bi mene. Na kraju krajeva, ja sam ona koja uvek veruje. Duboko verujem i da Deda Mraz negde stvarno postoji, a u odnosu na to zmajevi su mi sasvim normalna pojava. A po ovoj priči, imam i ja u sebi malo te zmajske krvi.
Naše zene zmajevi neće dobiti Cvet uspeha za ženu zmaja. Naravno, svi znamo da one same gaje svoje cveće. Pa imaju puno dvorište cveća, ili bar terasu. Lepo je, i cveta i zimi i leti. Ali vi im ipak kupite jedan buket cveća. Obradovaće mu se od srca. One cene male znake pažnje. A ponekad su ti mali znaci pažnje i jedina pažnja koju dobijaju.
Da li ćete verovati da su zmajevi nekada stvarno postojali i da li možda i danas postoje, na vama je. Ja biram da babi verujem. Ipak, što se žena zmajeva tiče, svi svedočimo njihovom postojanju. A Balkan je nekako njihovo prirodno stanište. Zagrlite i poljubite tu čeličnu kožu i osetićete nežnost. Stavite ruku na njihove grudi i osetićete toplinu ljubavi koja im daje zmajsku snagu. Zmajevi jesu jaki, ali su ipak i ugrozena vrsta. Posvetite im pažnju i brinite i vi o njima, kao one o vama. Kada jednom odlete biće prekasno.
