Dugo već hoću da ti ispričam ovu priču. Kratka je, ali potrebna da bi razumeo zašto sam i ovakva i onakva.
Dolazim iz dva mesta udaljena stotinama kilometara jedno od drugog, razdvojena jednom granicom koja nije postojala kad sam rođena. Ne bih verovala da je tako nešto moguće da nisam doživela. Ne bih nikada mogla da se opredelim za samo jedno od njih i ne želim to.
Mislila sam dugo da ja ustvari ne pripadam nigde. Jer ako nemaš jedno, svoje mesto odakle potičeš, onda i ne potičeš. A opet.. stvorio si se odnekud i to izistinski. Kao detetu, izgledalo mi je komplikovano.
Nije važno gde sam rođena, a rođena sam na sasvim trećem mestu. Pa ništa. Mogla sam i na jabuci da se rodim.
Kad je moja baba iz Šumadije došla u posetu mojoj babi u Dalmaciju, bilo je vrelo leto a ja sam bila beba. Na slici njih dve stoje u plićaku, zagrljene i okružene beskrajnim plavetnilom.
Kad je moja baba iz Dalmacije došla u posetu mojoj babi u Šumadiju, bio je 1. Septembar i ja sam kretala u školu. Na slici zagrljene stoje u visokoj travi, okružene Lepim katama i još ponekim cvećem, a ja sa crvenom đačkom torbom na leđima poziram ispred njih.
Ljudi se rado grle. Znam po sebi. Obožavam da jako raširim ruke i kažem: Dođi.
I grlili bi svi ti ljudi iz Dalmacije i Šumadije jedni druge i dalje, i dolazili i odlazili bi tamo i ovamo često, da neke opake čike jednog dana nisu rešile da se moja dva mesta više ne mogu međusobno voleti, pa ni grliti.
Čekala sam da prođe.
Sačekala sam da prođe.
Gledala sam letos buru kako prži solju smokve, grožđe, oleandere.. Danima su se pre toga s Velebita goropadno šepurili bajkoviti slojevi oblaka, a onda navalili po moru i kamenu i svima nama. I uništili svakome ponešto, a mnogima i sve posađeno. I gledam onda te ljude kako već sledećeg jutra pomirljivo sređuju svako svoj haos u dvorištu. Opsuju katkad sebi u bradu i opet sve nanovo. Novo sunce, novi pupoljci. Kamen stoji. Jebe mu se za jednu buru.
Iz obližnjeg dvorišta začujem: O, Marijana, slatka mala Marijana..
Kako volim da se tih jutara spustm vrelom ulicom do male pijace, pa preko trga do obale koja se još pomalo peni.
(Dalmacija, Ražanac, moje mesto)
Detinjstvo mi je jedno dvorište popločano kaldrmom i jedna ljuljaška ispod jabuke. Dve babe i dete. Kako im samo nije bilo dosadno da me ljuljaju po celi dan.
Ulica Maršala Tita kao glavna, spajala je centar grada i pijacu. Na tom putu – naša kuća. Malo oronula, malo žuta i prilično druželjubiva. Da smo samo hteli, mogli smo po celi dan da visimo na tarabi, jer svakoga ko prođe znamo, i svako nas zna. A žene u tom nizu kuća su se zvale Ruža Mišina, Vera Acina, Milka Markova, Milena Dobrivojeva.. Stvarno.
Danas obožavam kad se vraćam s nekog puta, a na ulazu u grad već kod pruge, ta moja glavna ulica pruža predivan pogled prema crkvi okruženoj drvoredom.
(Šumadija, Trstenik, moje mesto)
To sam samo htela da ti ispričam.
I još nešto o meni. Grlim jako i ljubim kolko hoćeš. Ljutim se zbog svakakvih stvari. Umišljam mnogo i mračim često. A volim ludo.
Nećeš posle ove priče znati kojim putem da dođeš do mene, ali ako to poželiš, na koju god stranu da kreneš ja te čekam.
