Narogušen i mračan, ko seda starina mrka pogleda, Kopaonik s ljutnjom gleda svog mladjeg brata. Zlokobno svetlucaju njegovi vrhovi prekriveni snegom, umirile se omorike.
Jastrebac uplašeno trepka okicama.
Zašto se njegov veliki brat ljuti, pita se? Nije mu jasno.
„Opet si to dozvolio! Opet prerano!“, grmi Veliki, gledajući ga s visine. “Opet si popustio onoj namiguši!“
Krivac bez krivice, saginje glavu i ćuti. Šta god rekao, ne vredi. A nije on kriv što je meka srca, pa ne ume da odbije nikog ko mu zatraži pomoć.
Ovoga puta, dozvolio je nestašnoj Rasini da se otopi i veselo zažubori preko stena, prema Moravi. Molila ga je, plakala ledenim suzama, i on jednostavno, nije mogao protiv sebe. Zapahnuo ju je toplim dahom, otkravio njene okovane brzake, pa je srećna zapevala, žureći prema Kruševcu.
Bolećiv je na njene suze, ali i ljubomoran što ona svakoga dana, svakog trenutka, talasićima miluje taj predivni grad.
Brat mu je sumorno okrenuo ledja, pa je na miru mogao da razmišlja o prošlosti svog voljenog „carskog grada“, njegovoj sadašnjosti i budućnosti.
U misli mu se useli carska kula. Tako ju je od milošte, zvao. Lazar je bio knez, pamti on dobro tu istoriju. A narod ga je prozvao „carem“, jer ga je obožavao, divio mu se, klanjao.
Nije mogao da im zameri. I sam mu se divio. I sam ga je oslovljavao sa „car Lazar“, to mu je bilo lepše i milije.
Seća se još njegovog dolaska. Skroman, pošten, vredan. Sam je sve stvorio, sazidao dvore, ojačao vojsku, potom i zemlju. Supruga Milica, od svete loze Nemanjića, bila je smerna i skromna srpska supruga i majka.
Zajedno su se uzdizali, ali ne i pogordili. Nisu se odali tom smrtnom grehu. Hteli su da se drugi njima ponose. Zbog onog što su stvorili, što će sutradan ostaviti svojoj deci i unučadi. Zidali su crkve i manastire. U daljoj okolini Ravanicu i Ljubostinju. U svom dvorištu prelepu bogomolju, odu zahvalnosti bogu i svojim precima za sve što jesu i što imaju.
Lazarica i danas mami uzdahe vernika i divljenje slučajnih posetilaca. Skrivena u bogatom parku, okružena cvećem i visokim drvećem, mistična i lepa ko nevesta pod velom. Ništa ne priča. Ćuti i pamti.
Pamti kada su knez i kneginja prvi put s ponosom ušli pod njene sveže obojene svodove.
Pamti krštenje njihove dece, kneginjica i kneževa.
Pamti…I ono što bi želela da zaboravi: iskrenu molitvu Svetog Kneza pred polazak na Kosovo ravno. Nije molio ništa za sebe. Sa sudbinom se suočio. Molio je za svoj narod, za svu nejač koju ostavlja. Za svoju decu, cvetove tek napupele.
I najveći teret, koji nosi ko vekovno breme, poslednje pričešće kneginjice. Nežna, hrabra Olivera, ušla je uzdignuta čela u crkvu uoči svog tužnog puta u tudjinu. Oko nje jauci, a ona mirna. Sa ocem u mislima, polazi sigurnog koraka u susret propasti.
„Eto, zašto mi to sad treba“ pomisli pokislo Jastrebac, okrećući se desno i levo, kako bi rasterao teško sećanje. „Od naših suza narasla je Rasina, poplavila polja Morava, odronila se zemlja, otvorilo nebo. A to ponosno, milo stvorenje, ni suzu pustilo nije, ni pogledom prekora nikog pogledalo. O kako je mirno prihvatila sudbu hudu! Srce mi se još i sad cepa“, zasuzi, ali se uzdrža da ne zadrhti, da ne bi uznemirio duhove prošlosti. I uplašio voljeni grad.
Prekasno, Rasina mu je već pročitala misli.
„U tvom je naručju odrastala, u mojoj vodi lice umila“.
I Morava se tiha oglasi:
„U mojim poljima cveće brala, od njega svadbeni venac joj pleli. Uveo venac ko mladalački snovi“.
Vrtovi složno zapevaše :“Naše joj ruže pred noge bacali, kad su je na put tužni ispraćali“.
I sada u Kruševcu cvetaju ruže. Svako dvorište, terasa, bašta, u maju je ukrašeno raznobojnim opojnim cvetovima.
Ruže cvetaju i u dvorištu Sabornog Hrama Svetog Djordja. Gradnja ove svetinje započeta je krajem XIX a završena u prvoj deceniji XX veka.
„Nemoj zaboraviti i nove hramove“, dovikuje mu poznati glas. To se Bagdala, eno, hvališe. Sa njenih strmih obronaka, gledajući grad ko na dlanu, pre nekoliko godina izrasla je bela bogomolja. Nova, neopterećena prošlim danima.
Na Bagdali se danas kriju zaljubljeni parovi. Deca jure za svojim snovima. Tu u podnožju, sportisti treniraju pred važne izazove. Svežina se širi sa mirne vode gradskog bazena.
Sa Bagdale se, kaldrmisana još u tursko doba, spušta ulica u sam centar grada, pravo do spomenika kosovskim junacima.
Spomenik je u samom srcu Kruševca. Okružen moderno ukrašenim platoom, savremenim gradjevinama, svetlećim bilbordima, odoleva vremenu i mami turiste.
Nešto dalje velelepna gimnazija. Ispred, zgrada pozorišta i Trg glumaca. Čuva Kruševac sećanje na svoje glumačke velikane. Ima ih mnogo koji ovde načiniše svoje prve korake na „daskama koje život znače“. Nepravedno bi bilo pomenuti bilo koga, od najstarijih do onih mladih, svi su zaslužili osvetljen poster sa svojim likom, kao što u Holivudu dobijaju svoju zvezdu.
Kruševac je bio, jeste i ostaće carski grad, prestonica.
Po geografskom položaju, kulturi, umetnosti…
Prestonica po muzejima koji čuvaju narodnu tradiciju, običaje, istoriju. Koji se ponose odorama iz vremena kosovskog boja, oružjem, viteškim oklopima…
Prestonica po Društvu baksuza, ugursuza i namćora „Dobra narav“, čiji članovi igraju baksuzno „naopako kolo“, ali su prvi po humanosti. Iako je slava društva „deveti tornik“, prvi su po humanitarnim akcijama, sa tradicijom dugom gotovo čitav vek.
„Mene ste upoznali, moju braću takodje, a ako hoćete da bolje upoznate Kruševac, dobro došli ste u svako godišnje doba“, odmahnu na kraju Jastrebac, ohrabren skrivenim smeškom svog velikog brata, Kopaonika.
„Svidela mu se moja priča, nadam se da je i vama“, zaključi i ponosno zanjiha svoje šume. „Vidimo se u Kruševcu, važi“?!
