Pola godine već želim mi šetaš po stanu. Koji dan manje, u toj hali dok vodiš pak ka golu, zamišljam kako li izgledaš bez tog oklopa, tih štitnika. Bez dresa, van leda.
Rado bi mi se šetao po stanu, kažeš. Pogotovo po spavaćoj sobi.
U meni se vodi borba da li da te reči slavim ili da se i dalje otimam neizbežnom. Želim te. Želiš me. Ipak, tu nema ‘nas’.
Da ti je samo znati koliko je teško odoleti lošem dečku koji je dobar čovek. Poezija si mi na ledu, pisana Brajevim pismom. Moje umirujuće i moje divlje. Slatko i hladno.
Naposletku, pomirila sam svoju potrebu da te na sve načine imam, za zauvek i tvoju, da me na jedan način imaš, za jednom. Kada si prvi koji istini udari šamar, lakše otrpiš one koji tebi slede.
Dolaziš mi nakon utakmice, kažeš. Večeras ću sva čuda da potrošim na tebe.
Vazduh se promenio kada si prešao prag moje sobe. Kao da sam mesto tebe, ja tek sišla sa leda. Kako se može izgoreti, na takvoj hladnoći? Vrti mi se od radosti što ću te imati. Još važnije, što ćeš ti imati mene. Od svega što bih sa tobom, ne znam šta bih pre. Ne umem kako treba. Mislila sam da, ako te nikada ne budem imala, nikada neću moći da te izgubim.
Gledam kako se izuvaš. Skidaš jaknu. Prirodno je. Gotovo kao da si tek jutros otišao na trening i sada se umoran vratio kući. Sve oko tebe je tvoje. To postajem i ja. Ne brojiš koliko koraka ima od vrata do kreveta. Kao da po navici prelaziš taj put.
Već sam zaboravila kako se diše. Od kad si me ‘prepoznao’ gore na tribinama, umeo si da mi ispuniš još neizrečene želje. Idem ti od ruke.
Već stojiš preda mnom, bez ičega na sebi. Bez svoje gladijatorske opreme. Bauer mi ne skriva ono što tako dugo želim da zagrlim. Tebe. Do gole kože, tebe. Za nekoga ko svoj život provodi na ledu, deluješ toplo. Toplo. Ogoljeno. Ranjivo i nežno. Umirujuće.
Ček’, i to je to? Preleteo si ceo jedan Antarktik, da večeras prespavaš kod mene? Sa mnom?
Ti si, Dominuse, bezobrazno lep. Neopisivo drag. Tako senzualan. Seksualan. Snažan.
Svaka koja ti kaže da bi samo spavala sa tobom, laže. Ja bih da si samo moj. Svakog dana. Celog dana. Da te mazim. Razmazim. Da te grlim. Lečim posle utakmica. Da te ljubim. Te rupice na obrazima. To rame koje te boli. Celog tebe. Da osetim tvoju težinu preko sebe. Svake noći. Da si ceo, samo moj.
Dodirivala bih svaki pedalj tebe. Masiram te, kao da vajam svaki tvoj mišić. Igram se sa silama, koje uopšte ne poznajem. Samo da mi se prsti tebe nadišu. Najbezbrižnije si stvorenje sveta. Jedva da i dišem, samo da ne prekinem tvoj san. Samo da ne pomeriš glavu sa mojih grudi. Delimo tišinu i to je sasvim u redu.
Tu si mi. Otrgla sam te svemu što te je noćas za sebe planiralo. A nismo se grlili. Ljubili se tek toliko koliko je bio red. I trajalo je nedovoljno dugo. A smejali smo se. Gledali se, bez ijedne reči i smejali se.
Čujem da ne dišeš ravnomerno. Imaš nepravilne otkucaje srca. I nemiran san. Trzaš levom rukom. Tikovi, navike sa utakmica? Ne znam o tebi ništa. Čega se plašiš? Šta te raduje? Kome uvek odlaziš? I sve što ne znam, unapred volim. Sinoć sam te volela, mada ću ti to zauvek oćutati.
Jutro, kao da nam je ko zna koje po redu. Znam da ćeš, ali nemam strah, što ćeš otići. Unapred si me naučio da ne mora svaki odlazak biti bolan. Opor. Ispijam kafu, umesto da skidam svaku kapljicu sa tvog, tek istuširanog tela. Nestvarno je. Još uvek si mi tu. I ponovo ćemo sve ispočetka.
Vratiću te. Kome god sam te krala. Ukrala na jednu noć. Jednu nepunu noć. Izađi odavde srećan. Ostavljaš me presrećnu. Moja si najlepša uspomena. Moje prvo sve. I da mogu, vrisnula bih da svi čuju koliko radosti ostavljaš na svemu što dotakneš. Volim ono što sam, kada me gledaš. I nije stvar u tome šta si mi doneo, već šta za sobom ostavljaš.
Ovoj ženi ćeš dugo ostati razlog za osmeh. Smeh. I radost. Jesi li nekoj pre mene bio apaurin?
Ova žena će te uvek čekati. Sačekati i dočekati.
Ako poželiš, kao sinoć, čekaću te u jedanaest minuta posle ponoći, u polumračnoj sobi, obučena samo u dres. Ponovo si mi za ceo jedan Anktartik daleko. Ali i ovde imaš dom.
Pola godine već….
