U zadnje vreme se sve češće setim Mome Kapora i onog teksta: „Apsurdno je to što otkrivam da što sam stariji sve više ličim na njega. Otkrivam isti smeh, isti način na koji držim cigaretu,…“ Ne znam, prosto ne znam da li je to od skoro počelo ili sam tek sada počela da obraćam pažnju, ali neverovatno samoj sebi ličim na tebe. Mada i drugi to primećuju, prva Ljica.
Kaže ona isto kao ti uživam u društvu, u provodu, u hrani, u alkoholu. Kaže da me isto kao i tebe ne drži mesto. Ipak te ona bolje poznaje nego ja. Kaže da imam isti tvoj pogled kad počne da me gnjavi sa nekim nebitnim pričama i da isto mudro ćutim, ćutim, ćutim i samo posmatram sve oko sebe, da ni Bog sveti ne zna šta mislim i šta sve znam. I sve je u pravu. I kako vreme prolazi čini mi se da sam ponosna na sve to.
Ovih par dana, koje sam samovala u ovoj kućerini, mislila sam na tebe. Baš. Znam da znaš. Setih se kada si mi prvi put tražio cigaru. Bogo moj! Kad se nisam srušila sa stolice. Tolike godine skrivanja i laganja da su cigare Zoranove, bacanja cigare pod krevet, skrivanja pepeljare, paljenja rukava od jakne kad sam te srela na ulici… I samo si se jednog popodneva pojavio na vratima od moje sobe, sa postiđenim pogledom i pitanjem: „Maco, ooovaj… Je l’ imaš jednu cigaru, mrzi me da idem do prodavnice?“ Dala bih ti ceo boks samo da mogu.
Pre neki dan sam se setila kada smo zajedno išli na letovanje… beše to davno. A ti uđeš u vodu, desetak minuta, odplivaš u dubinu, vratiš se i izađeš. Jedino si ostajao sa mnom da se brčkamo, ali i to je bilo retko. E tako sam i ja pre neki dan na bazenu. Baš mi nešto i ne prija da budem dugo u vodi.
Kad sam već spomenula to samovanje. Hvatala sam sebe da imam osećaj da si u prizemlju, da spavaš na kauču, da se budiš i zoveš me da ti skuvam kafu, a ti ćeš da spremiš klopu, verovatno onaj čuveni ciganski paprikaš, a ja ću posle prati gomilu sudova. Otvarala sam pivo i imala potrebu da ga podelim sa tobom. Budila se u kasna popodneva i mislila da ćeš svakog trenutka ući u sobu i početi da se dereš kako sam prespavala ceo dan. I tvoja čuvena ironija. „Dobar dan, ćale“, kada sam jednom ustala oko 14h, „Dobro jutro, maco. Mada meni deluješ kao da ti je već laku noć.“
I tako se setih tvojih planova da napraviš još jednu kuću u dvorištu, i setih se da si hteo da napraviš još jednu vikendicu za mene, samo da bude zdravlja i para. Nije bilo ni jednog ni drugog. Ali nema veze, meni znači i to da si imao planove za mene.
Ali te ostadoh željna. Ostadoh željna tvoje nežnosti i tvojih retkih, lepih reči. Možda smo mogli više da pokažemo jedno drugom koliko se volimo. I onda tako upadnem u taj začarani krug tuge i faljenja, pa me stegne sve što sam izgubila u ovoj prokletoj 2015.godini. Onda počne da mi ludačni nedostaje i onaj bradati, koji ti je bio simpatičan. Prosto se bijete u mom srcu koji će mi više nedostajati kad padne mrak. A srce mi tuče kao ludo, jer znam da ne mogu da vratim ni jednog ni drugog, a voleh vas obojicu do neba i više od toga. I ostah obojice željna. E, onda se javi i Prlja. Možda si ga upoznao. Rekoh mu da popije jedno pivce sa tobom. I onda se javi sav onaj teret koji mi je pao na leđa.
I ne prođe dan da ne mislim na tebe. I da ti i dalje pevam „Uspavanku za dečaka“. I ne brinem se, znam da si u dobrom društvu i paziš na mene. A ja ću tebe uvek prepoznati po ćutanju, jer večni ne razgovaraju.
