Bila sam jako mala kada sam prvi put čula rečenicu da smo mi, kada porastemo, slika i prilika svojih roditelja. Kroz deceniju kasnije, u nekoj drugoj prilici, uočila sam gotovo identičnu sliku svoje majke u sopstvenom nastupu i ophođenju. I ne, ne volim tekstove o tome kako si ,,savršena jer si svoja”, one rečenice o samompomoći ,,dobro jutro, lepotice”, a ponajmanje ,,evo šta treba da uradite do početka treće decenije”. Ne treba ništa, decenije nisu merilo naših ambicija i želja i ne, ne osećam se svako jutro kao lepotica, jer, zaboga, vrlo često sumnjam, istražujem, prespavam, odsanjam, raščupam se, ili, jednostavno – preko preče naokolo bliže – kasnim za sobom ili gradskim prevozom.
Rodila me je sa 32 godine. Toliko sam brzo želela da izađem iz njene utrobe da mi je glavica zakačila o karlicu – tako da sam dobro jutro mami i ostatku sveta poželela uz hematom na čelu.
Sa nepune 33 godine, a sa mojom tek navršenom jednom godinom, zvali su je da počne da radi.
,,Mila, ja idem ulicom, i liju mi suze, srećna sam jer sam čekala posao skoro deceniju, a tužna sam jer još nisi prohodala. Ostavljam te da te čuva baka”.
Iz perioda života u kojem me mama oslovljava sa ,,mače-pače” i ,,Cokić” ostaje mi urezana slika njene prelepe kose, divnog ruža, mirisa koji u sobi ostaje jako dugo, lepe braon bunde, dugih noktiju, šarmantnog osmeha i njenog naručja dok osluškujem kako kuca njeno srce. Pomišljam – kuca, diše, znači, živa sam i ja!
Sa nepunih 35 godina, misteriozno je, na skoro dve nedelje, isti miris bio ređi, osmeh sam dobijala stežući sopstvene kapke, a kada upitam brata i tatu ,,gde je mama” dobijam odgovor – ,,na poslu”.
Ne, nije na poslu, sav nakit je tamo. Ne, nije na poslu, šminka je nedirnuta.
Sa nepunih 35 godina, mama je operisana od zloćudne bolesti. Smrt joj je frknula u lice, ali izgovara čuvenu repliku – ,,Nisam se dala. Delotvornija stvar čak i od hemoterapije bila je da te privijem na grudi”. Tada smo, valjda nesvesno, ženski prkosno i ljudski željno, izvrnule nesreću i zlo naopako i saterali ih u ćošak.
Dok odrastaš, pitanja je sve više, iako sam naivno pomišljala da odgovori levitiraju oko mene. Uporna bolest pokušavala je još par puta da iskvari naš odnos, ali smo mi iskvarile njen plan pa je mama, danas, sa 52 godine: heroj, borac i junakinja moje priče. Dok pišem ,,moje priče” shvatam da sam jednog oktobarskog jutra, samo par dana pre rođendana, bila ispraćena na autobus odlazeći ,,trbuhom za kruhom” da se školujem, učim ono što volim i toj istoj junakinji izmamim divan osmeh na pegavom licu uz rečenicu – ,,hej, mama, položila sam ispit”.
Ne, nije lako. Nije lako odvojiti se, stati među nepoznate ljude, nepoznate pasuse, nepoznate štednje, graditi sopstveni put pod pretpostavkom da se ne zaluta ili da se, ukoliko se zaluta, vrati na kolosek. Moja heroina ima izvanrednu rečenicu koju utiskuje u moju glavu – ,,Dok sam ja tu, nemaš brige. Ja sam tvoj vetar u leđa i ja te držim da ne padneš”.
Da, u redu je pasti. U redu je preispitivati se, plakati, ispitivati, osamiti se, pronaći nekoga ko te voli zbog toga što jesi, a ne zbog onoga što bi mogao biti. Prirodno je da se pitaš zašto te je priroda stvorila baš takvom i da se zahvališ prirodi što si baš takva. Podižem kažiprst nad situacijom: moj brat je posekao mali prst duboko, ja ga previjam, on me gleda i kaže – ,,Zamisli šta je mama preživela i odgajila nas i vaspitala uspešno. Zamisli, a ja sam se mnogo uplašio od posečenog prsta”. Zamislite! Zamislite koliko smo ponekad samoživi, razmaženi, slobodno ću se izraziti – bezobrazni. Zašto? Zato što se povremeno spuštam niz kaldrmisanu ulicu, gledam lale, svež paradajz, jagode, osećam miris kajsija i limuna i pomišljam – zamisli šta bi propustila da nisi imala priliku ovo da vidiš. Zamisli da se nikada nisi rodila. Zanemarujući bilologiju, fiziku, hemiju, jer, avaj, nemam dara za to, mama uvek ponavlja – trebalo je da se ja udam za tvog tatu da bi nastala baš ti. Univerzum je tako hteo. Onda, namignem Univerzumu što je mama tu i što sam ja tu. Pomišljam – živa je, onda sam, i ja živa. Ne forsiraj. Sačekaj. Ne trči. Ne juri. Ne žuri
Ako treba, dogodiće se. Da li će se dogoditi? Sačekaj. Videćeš. Brini o sebi, o svim telu, svojoj psihi. Ne rizikuj dušu, psihu i živce zarad ispita položnog u ovom ili u sledećem roku. Zarad nesrećne, neostvarene, neizvesne ili dolazeće ljubavi. Užasna si iz matemaike, stoga, ne računaj, voli. Živi. Reci. Obrazloži. Bićeš povređena jer ne teče svuda med, ima i žuči, zato, lepu glavu prema nebu. Vreme voli pobednike, vreme voli pametne ljude. Šetaj. Diši. Prodiši. Jednog dana me neće biti, kao što ni ja nemam mamu i tatu. Ne prkosi ti Univerzum, već je to prirodna, biološka selekcija.
I da, javi se kada stigneš kući i kada budeš pravila pauzu u učenju. Samo da ti čujem glasić. Biću na terasi i piću kafu.
Dakle, mama, smislu svakog smisla, besmisleno bi bilo sve bez tebe!
