Stranac u kući… Da, to je sada moj sin. Da mi je neko rekao da neću moći da zagrlim svoje dete kad poželim i da se tako osećam kao poštovana i voljena mama, e to ne bih verovala. Sad verujem, sada kada se najčešće osećam kao majmun, igrajući oko njega i tražeći pažnju.
Zamenili smo uloge, sada ja trčim za njim, a on nema vremena za mene, sve je to u suštini normalno, samo sada on odlučuje kako i kada treba prići. Slabo ga viđam, a živimo u istoj kući. Nekadašnje nežno izgovoreno „majko“, zamenjeno je sa „ Šta ima da se jede?“.
Često ga u šali zovem komšija jer je njegova sadašnja uloga slična toj- komšijskoj. Mada, moram priznati da je pravi komšija malo srdačniji i pričljiviji kad dođe na kafu. Ponekad i pomogne. Kod mog sina to je sada retko, jer dečko ima važnije obaveze. Razgovori o „ škakljivim“ temama se najčešće završe njegovim mumlanjem i lupanjem vratima svoje sobe.
Osim što je počeo da nosi naočare jer mu je oslabio vid onda kada je postao član kluba „ ekranejdžera“, primetila sam i da je pomalo gluv, uvek nekako kada ga ja zovem. Uklopiti se u ulogu člana pomenutog kluba nije bilo teško. Broj članova se svakodnevno povećava jer uglavnom mnogi tinejdžeri ispunjavaju kriterijume. Poželjno je samo da što više bežiš od knjige i škole, da imaš dobar i „ pametan“ telefon koji čak i misli umesto tebe, aplikacije za razne društvene mreže i naravno rasterećenu ili praznu glavu.
Da bi tinejdžer poput mog sina svoj život potpuno posvetio digitalnom virtuelnom svetu, potrebno je da roditelji rade po ceo dan.
Odbijajući da shvatim da je dete u pubertetu( sve se to brzo desilo), ja, nekada omiljena i neophodna majka, a sad „ smaračica“, podsetim sebe na svoju ulogu gledajući one bebeće slike i dirajući u „nove rane“, želeći tada sebe da uverim da sam ja zaista majka tog istog deteta. Možda je sad neprepoznatljiv, možda mu je krevet mali, možda ima krupan pravi ljudski glas, ali to je i dalje on, moj mili.
Teška je ova nova borba, čini mi se da sam se i ja u njoj izgubila, sve ono što sam čitala, planirala i zamišljala, delovalo je lakše nego ovo što proživljavam. Biti mama pubertetlije nije nimalo lako, ne bi bilo loše osmisliti seminar na temu koju sam pomenula „ Biti mama pubertetlije“, gde bi sve mame sele u krug i ispovedale svoje slatke muke. Prva bih se prijavila na taj seminar i primenjivala tehnike sopstvenog isceljenja od onih misli „ on nikada nije bio takav“. Nije, ali sada jeste i to treba preživeti, istrpeti…
Nadam se da nisam jedina, dušu sam iznedrila na ovaj papir jer mi je vrlo važno da budem kvalitetan čovek pre svega, a onda i dobra majka, zato menjam sebe više nego svoje dete, da bih ga bolje razumela i sačekala da prođe, jer kažu da će proći.
Pubertet je stanje, faza u kojoj se svi mi moramo menjati zajedno sa našim detetom, jedino tako se možemo razumeti. Iako ponekad pomislim da ćemo se udaljiti, da će možda moj sin zaboraviti sve ono čemu smo ga oduvek učili, mirna sam uvek kada vidim te njegove iskrene i pune ljubavi sivo- zelene oči.
Znam da treba da čekam, da gledam kako raste, da gledam kako se menja i postaje svoj. Dali smo mu temelj, korene, ima nas, svoju oazu, svoju porodicu koja će mu, kad bude potrebno, dati krila da ostvari sve svoje želje.
