Dok sedim na terasi jeftinog hostela u samom srcu Pariza, ignorišući buku grada koji nikada ne spava, prisećam se njehih reči. “Nikada nisam bila u Parizu. Kada odem poneću svoju jedinu markiranu suknju kupljenu na buvljaku da mogu da idem u korak sa prefinjenim Parižankama dok jurcaju ulicama kojima ni imena ne znam.”
Bio je to neki neopisivo vreo avgust. Probudio me je dosadni zvuk fiksnog telefona. Još uvek u polusnu uspela sam da se javim. Sa druge strane čula sam uznemiren Anin glas.
-Uključi nekad zvono na jebenom telefonu! – vikala je kroz plač.
Nisam uspela da izgovorim bilo šta u svoju odbranu, a u mojim ušima već je odzvanjala rečenica koju nikada neću zaboraviti – “Dona se ubila.”
Našli smo se na trgu. Ćutke i ubrzanim korakom krenuli smo ka ulici gde stanuje. Gde je stanovala. Ponašali smo se kao da idemo da obavimo neki nametnuti zadatak. Jedino zajedničko osećanje u tom trenutku bila je neverica. Kada smo se približili zgradi Ana i Maja su briznuleu plač. Stefan je tužno pogledao Ivana. Čula su se dva teška muška uzdaha. Bila sam neobjašnjivo mirna. U malom stanu već je bilo previše ljudi i jedva sam uspela da se suzdržim da ne prokomentarišem kako svi tek kada umru imaju mnogo prijatelja. Nisam želela da slušam nagađanja zašto je to uradila. Sada sam već bila svesna da je više nema. Razlog je znala samo ona. Da ne bih slušala priče komšinica koje su se okupile kako bi prikupile dovoljno materijala za poslepodnevnu kafu, otišla sam u Doninu sobu. Sve je bilo u savršenom haosu. Po krevetu su bile razbacane majice, na stolu je stajala prljava šoljica za kafu, na podu otvorene knjige, po zidovina prašnjave slike… Dona je bila tu.
-Nikada nisam bila u Parizu. Kada odem poneću svoju jedinu markiranu suknju kupljenu na buvljaku da mogu da idem u korak sa prefinjenim Parižankama dok jurcaju ulicama kojima ni imena ne znam – govorila je gledajući u daljinu ispijajući verovatno petu kafu tog dana.
-Dona, brate, šta bismo mi tamo radile, pa znaš i sama da nas moja baba uporno zove “uboga sirotinja” – bunila sam se.
-Kako šta? Uzele bismo kafu, kroasane i sele negde tako da možemo da gledamo onaj njihov toranj samo na distanci, ne moramo da srećemo ove naše sugrađanke koje su tu onako “turistički”.
-Eh, one “turistički”, a mi nikako – snuždeno sam konstatovala.
-Heeeej, mi nismo kao one. Mi ćemo se stopiti sa domaćim dama. Čula sam da su one modne ikone.
-A ti kao nešto znaš o modi? -pecnula sam je.
-Možda ne znam šta je moda ali znam šta nije. Jeftine kopije svetskih brendova, loše zalepljene plastične trepavice, tona šminke koja se sliva niz lice na ovim tropskim temperaturama. Za mene je moda biti svoj, chérie – samouvereno je objasnila izgovarajući jedinu reč koji je znala na francuskom.
-Maštaš, draga. Nikada ove naše crkavice neće biti dovoljne za takvo putovanje – bila sam surovo realna.
-Je l’ vas na tim fakultetima uče da zaboravite kako se sanja? Evo obećavam ti, ne zvala se ja Dona, da ćemo sledeće godine u ovo vreme biti u Parizu – izgovorila je u jednom dahu, a sve to začinila je glasnim smehom.
-Pa ti se ne zoveš Dona! – rekla sam pokrivši lice rukama da prikrijem glasno smejanje.
Ovaj razgovor vodile smo tačno godinu dana pre njene smrti. Znala sam koliko je Dona mrzela patetiku i stereotipe pa sam umesto za čitulju novac dala za hranu za pse. Volela ih je i imala je samo svoje lutalice koje je redovno hranila. Ovo je bio način da se oprosti od njih. Dok sam ih hranila prvi i poslednji put da sam zaplakala za svojom prijateljicom koja je otišla bez objašnjenja. Otišla je onako kako je živela, na neki svoj način.
Na sahranu sam došla u dugoj šarenoj suknji, beloj bluzi i starkama. Nisam nosila cveće i nisam plakala. Svi su me gledali u čudu. Kao što su ceo život gledali nju. Umesto cveća na grobu sam ostavila ceduljicu sa porukom “Hvala ti što si u svetu bez mašte bila najveći sanjar. Hvala ti što si me naučila kako da budem svoja. Vidimo se u Parizu, chérie.”
