Bila je to jedna, za današnji pojam, velika i srećna porodica. Njih četiri i dva brata mezimca. Otac je bio sitan, čvrst i pobožan čovek. Ona stroga, a ispod maske nužnog autoriteta, veoma topla majka. U tom posleratnom periodu, bio je težak život, ali jednostavan. Živeli su zdravo: na mleku i proji, preuzimali garderobu jedni od drugih i puno šetali kroz prirodu …. par kilometara do škole. Najveći zvrk bila je namlađa ćerka. Svakog dana na putu do škole, verala se po drveću i proveravala da li su sva jaja budućih ptičica u gnezdu. Njena kolena uvek su bila modra. Dugo godina kasnije, uvek se sa čuđenjem pitala na koga su joj unuci tako nestašni. Izvucite zaključak.
Njih šestoro svi od istih roditelja, a svi različiti – karakterno. Što se tiče fizičkog izgleda, bili su egal – tri prema tri i to da su obe grupe imale po jednog muškog predstavnika. Uživali su u svom detinjstvu, tukli se, takmičili, provocirali i voleli.
Vremenom kako su odrastali i nalazili srodne duše, odlazili su u nove krajeve. Braća su ostala na kućnom pragu, a njih četiri stvarale su nove pragove.
Za nju, drugu po redu, kažu da je bila spoj lepote, stava i zrelosti. Da li je sudbina ili šta već tako htela, svoj novi život gradila je u susedstvu Lenke Dunđerski. Volela je, ali i kao njena sugrađanka, ljubav je otišla drugim putem. Rodila je dva sina i sama ih odgajila.
Klinci su bili mali, dve godine razlike, ali povezanošću nalik blizancima. Čuvali su jedan drugog, dok je ona radila. A ona je radila u firmi i honorarno pravila domaće kore, majka ju je naučila. Kore je vikendom prodavala na pijaci u susednom mestu. Klinci su porasli i još zeleni dali svoj doprinos državi. Sa nepunih osamnaest godina odslužili su vojsku. Vratili su se i sa puno mladalačkih snova počeli da rade u velikim firmama. Mlađi je bio deo tadašnje poznate modne kuće, a stariji – proizvodne linije kožnih cipela. Toliko je zdušno krojio te cipele da je dobio i plaketu najboljeg radnika godine. Ona je bila ponosna na svoju decu.
A onda su došle devedesete. Pad proizvodnje, štrajkovi, tajkuni, privatizacija, tehnološki viškovi … otkazi. Ona je dobila smešnu starosnu penziju, nimalo proporcionalnu radnom veku, a oni, svaki sa po trideset i kusur godina rada – odgovor „Mlad si za penziju, a star za novi posao.“ Ali oni su navikli da rade… Nalazili su i radili razne poslove. Radili, kisnuli, smrzavali se … radili. Ona ih je čekala sa toplom pitom, toplom sobom i motivisala. A kada je bila sama, brinula je za njih i patila.
Tog leta, nosilac plakete najboljeg radnika godine se razboleo. Izašao je iz bolnice na svoje insistiranje, pod parolom „Ma, ozdraviću ja, samo da nađem novi posao.“ …. Ona i mlađi brat su ga čuvali, hranili, negovali, grejali i pričali. Oni su bili trio ljubavi, rada, borbe i podrške.
On nije našao posao… Njih dvoje su ostali u svom okrnjenom svetu.
Svaki put kada bih je pozvala i nespretno pitala ono glupo pitanje „Kako si tetka?“ , uvek bi toplo odgovarala „Tužno majko. Jako tužno.“ Majko je reč od milja, nešto kao mila, baš kako se i ona zove. A tu reč, sve četiri koriste. Eto, valjda je i ja zato sve češće upotrebljavam.
Njih četiri su se sastale te zime, posle dugo vremena. Kakav je to osećaj bio gledati ih. Četiri nekadašnje devojčice, sada bake sa brazdama i tragovima godina na licima. Uh…. Njima u čast, braći nalik blizancima i svim onim generacijama koje su ostale u procepu nesretnih devedesetih, napisah sve ovo.
Ova priča je tužna i izvinite zbog toga. Samo, ustanite, glave gore, ne nervirajte se zbog koječega , brinite jedni o drugima, volite, praštajte i … pomozite nekome ako možete.
