Ako vam nekad dođe da otputujete na dva,tri dana, pobegnete od svakodnevice i prepustite se čarima nekog nepoznatog grada i ako to bude baš krajem decembra, oko Nove godine, razmislite dobro, ali odlučite se za Krakov.
Put nije dug. Brzo prođe ako ste u dobrom društvu i udobnom autobusu. Dobar deo se i prespava jer se, najčešće, putuje noću, a dnevni deo puta upotpuniće posmatranje, snegom pokrivenih, slovačkih sela i tatranskih skijaša koji će svim ljubiteljima zimskih sportova, svakako, ubrzati puls.
Svaki grad je sumoran kada je napolju zimski dan bez sunca, sa sivim oblacima i ulicama prekrivenim lapavicom. Ako nemate sreće, Krakov će vas, 30. decembra, dočekati baš takav. Možda ćete biti pomalo razočarani kada vas, pre smeštanja u hotel, izvedu iz autobusa i povedu u kratak obilazak grada. Noge su vam mokre čim zakoračite na ulicu, provejava sneg, umorni ste od puta… Ali baš tada, čini mi se, počinje magija ovog grada, nekadašnje prestonice Poljske, jednog od najstarijih poljskih gradova, kulturnog, privrednog, turističkog centra, grada na obalama predivne Visle.
Šetate Krakovom, a kao da šetate kroz prošlost. Oko vas brojna pozorišta, muzeji, crkve i sinagoge. Slušate priče o kralju Kazimiru, Tadeušu Košćušku, najstarijim spomenicima jevrejske sakralne arhitekture dok prolazite uskim ulicama Jevrejske četvrti, zamišljate najezdu Mongola i smrtonosnu strelu kako, hirurški precizno, pogađa trubača koji je upozoravao na opasnost od njihove najezde… I dan danas, svakog punog sata, sa vrha bazilike Svete Marije, može se čuti melodija od pet tonova, kao simbol stradanja ovog slavnog trubača.
Oko bazilike Glavni trg, najveći srednjovekovni trg u Evropi, čije prostranstvo ostavlja bez daha. U njegovom središtu Sukiennice, velika tržnica podignuta pre sedam vekova, nekada centar međunarodne trgovine. I danas, u prizemlju, brojne tezge sa kožom, nakitom, ručnim radovima, a, na spratu, galerija Nacionalnog muzeja sa slikama poznatih poljskih umetnika XIX veka.
Tu, ispred, spomenik Adama Mickjeviča, najvećeg poljskog pesnika, pa toranj bivše gradske skupštine sagrađene u XIII veku,početkom XIX zapuštene i srušene. Ostao je samo toranj gde se danas nalazi odeljak Istorijskog muzeja, a u podzemlju pozorište. U blizina tornja spomen ploča na mestu gde se Tadeuš Košćuško, davne 1794. godine, zakleo narodu da će Poljsku osloboditi od Rusa. Nadje se na trgu i poneki “pravi” vitez sa kojim možete okušati svoju spretnost s mačem.
U neposrednoj blizini trga, najstarija zgrada Jagelonskog univerziteta, jednog od najstarijih evropskih univerziteta, gde je i naš Ivo Andrić, pred I svetski rat, studirao. Veliki deo ovog prostora danas zauzima Muzej Jagelonskog univerziteta sa dragocenim zbirkama astronomske opreme, fizičkih i hemijskih sprava, kao i slika i kipova.
A na samoj obali Visle, oko 200 m uzdignuto, nalazi se brdo Vavel. Na njemu kraljevski dvorac, katedrala u kojoj su i krunisani i sahranjeni stari poljski kraljevi i drugi zaslužni Poljaci, zatim odbrambene zidine i, u podnožju, zmaj, simbol grada.
Postoje različite verzije legende o krakovskom zmaju. Prema jednoj, zmaj je proždirao mlade žene, pa je kralj obećao ruku svoje ćerke onome ko ga ubije. Pokušali su mnogi vitezovi, ali nisu uspeli. A onda se jedan zanatlija dosetio i stavio ovčiju kožu, natopljenu sumporom, pred zmajevu jazbinu. Zmaj je kožu pojeo i jako ožedneo. Pio je vodu iz Visle dok mu stomak nije pukao. Danas je plišani zmaj suvenir koji svaki turista ponese kući.
S Vavela se spuštamo u Kanonicza ulicu, verovatno najlepšu ulicu starog Krakova. Nekada je bila deo kraljevskog puta koji je Vavel spajao sa Florijanskim gradskim vratima, glavnom kapijom, kroz koju su kraljevi ulazili u grad posle ratnih pohoda. I danas stoje na istom mestu, jedina od nekadašnjih osam, a tu, iza njih, Barbakan, okruglo, od cigle napravljeno, utvrđenje kojim je grad bio opasan. Danas je to mesto gde se organizuju raznovrsne izložbe i koncerti.
Noćna šetnja po Krakovu, preplavljenom novogodišnjom atmosferom, velikim jelkama i sijalicama, poseban je doživljaj. Ne smeta tada ni temperatura u minusu, ni brojni turisti iz svih krajeva sveta koji su tu, kao i vi, da sebi ulepšaju kraj jedne i početak nove godine.
Kada se 1. januara, posle lude žurke na trgu, pomalo mamurni, probudite, mamurluk leči najlepši latte koji sam ikad pila i šetnja do Košćuškovog brežuljka, visokog oko 300 m, odakle se pogled pruža na celu dolinu Visle.
Nezaobilazni deo ovog putovanja su i dva izleta.
Jedan do Veličke, nekada aktivnog rudnika soli, danas jednog od najvažnijih spomenika kulturne i prirodne baštine sveta.
Spuštamo se uskim stepenicama dugim preko 100 m do podzemnog grada sa velikim slanim jezerom, zidovima od soli, figurama od soli, dvoranom od soli gde se povremeno organizuju koncerti i venčanja. Tu negde je i mala pošta iz koje nekom možete poslati razglednicu. Na kraju, povratak na površinu pravim rudarskim liftom dok se noge, pomalo, tresu od straha.
Drugi do Aušvica, tragova surove prošlosti sačuvanih dovoljno da se zalediš kad vidiš imena noktima urezana u drvene zidove baraka, prugu kojom su vozovi dovozili u smrt, odeću,obuću,kosu nekadašnjih ljudi.
Aušvic je tužna turistička atrakcija koju će mnogi, na svom putu po ovom delu Poljske, zaobići upravo zbog te njene tuge, ali Aušvic je i važna turistička atrakcija jer nam je podsetnik šta sve može da ispliva iz ljudske prirode i zaprepasti i onog iz koga je isplivalo.
I onda, pomalo tužni, pomalo sanjivi, posle tri dana intenzivnog lutanja kroz zimsku krakovsku bajku, prepuni utisaka, sa zmajem u torbi, sedate u autobus i, kroz zavejana slovačka sela, lagano se vraćate u stvarnost.
