Ajde da počnemo malenim testom: koliko puta ste u poslednjih nedelju dana rekli sebi i drugima: “Budi pozitivan/pozitivna”, ili “molim te ne budi tako negativna/negativan”. U svakom časopisu, na svakom blogu, na centralnoj poziciji u izlogu svake knjižare, smeši se neko milo i ozareno lice mudrog i prosvetljenog autora koje vam poručuje da je krajnje vreme da se okrenete sebi i da počnete da mislite pozitivno.
Neki su usmereni samo na pozitivne i blagotvorne aspekte ove radikalne promene, i tu se nude sva poboljšanja koja ste ikad poželeli: od da će kosa da vam bude gušća i da se manje masti, do “vaša ličnost će dobiti unutarnji sjaj”, ljudi će vas voleti, deca će biti bolje vaspitana a poslodavci će u redovima čekati da vam ponude izuzetan posao.
Drugi set autora uglavnom se koncentriše na nedaće i apokaliptične nesreće koje će vas zadesiti ako istog trena ne postanete osoba koja misli, oseća i deluje isključivo pozitivno: u slučaju da nastavite da mislite negativno ljudi će vas izbegavati u laganim poskocima, nikad nećete naći posao, a ni stan, a ni partnera koji išta vredi, jer zaboga : vi širite negativnu energiju i time prizivate nesreće, bolesti i sva ostala nepoželjna stanja.
Ja se veći deo života trudim da se bar ponašam kao neagresivni i edukovani demokrata i da puštam ljude da misle i veruju ono što već misle i veruju, ali zauzvrat očekujem sličan tretman. To u prevodu znači da ne pokušavam da sprečim ljude koji misle da snagom volje mogu da vrše fotosintezu, tako da im sunčanje zameni obroke, ni ljude koji vežbaju levitaciju, ni ljude koji probleme pokušavaju da reše na različite nestandardne načine pomoću magičnih kristala i inih bajanja.
Kada probaju da me ubede kako bih i ja morala da probam nešto od tih divnih metoda, ja se ljubazno zahvalim, nasmešim (nekad malo kiselo doduše) i tu bi, po mom ličnom sudu svaka konverzacija na tu temu trebalo da se pristojno prekine. Ali pogađate da to nije slučaj! Pozitivni su postali užasno naporni i sve ih je više. Svaka racionalnost se tretira kao lična uvreda i poziv je u krstaški rat.
Ono što posebno vređa i ugrožava je što se pokret pozitivnosti desio nekako u isto vreme kad je profesionalizam izašao iz mode. Dakle više vam niko ne poručuje koliko je važno znanje, obrazovanje ili učenje: jedino je bitno biti pozitivan i u tome je tajna vaskolike mudrosti.
Nije bitno šta ko zna ili kakvu je školu učio, važno je samo da veruje da može. Baš se nešto pitam da li da sednem za klavir i da krenem da sviram – jeste da sluha imam taman toliko da razlikujem trubu od doboša, ali ako duboko verujem i osećam da mogu, za mene nema prepreka.
Šalu na stranu, sviranje klavira ili pravljenje dekupaža i ne bi bio toliki problem ali različite zdravstvene usluge koje odraslima ali i deci pružaju kojekakvi priučeni šalabajzeri koji “osećaju tu energiju u sebi” ili su završili obuke koji traju kraće od kurseva za heklanje.
Znam da sam totalno demode, ali bih radije imala posla sa profi kardiohirurgom ili pilotom, pa makar bili i najmrzovoljniji nego sa pozitivnim amaterom i pacerom koji nema znanja ali oseća da može sve što poželi, samo ako istinski veruje u to.
