29. decembra, 1998. godine, bio je sneg i bilo je hladno u tom jednom malom planinskom mestu u jugoistočnoj Srbiji. Pio se čaj od jabuke i jela kajgana za doručak i mnogo se smejalo.
I ova pesma je treća na “A” strani te jedne kasete, koja se redom prenosila iz ruke u ruku i presnimavala na matorom „Roadstar“ dvokasetašu, čiji redosled pesama i dan danas znam napamet.
Možda zato što je kaseta pripadala jednom momku iz sobe neki broj na drugom spratu hotela u kojoj sam je slušala dan noć.
Recimo “November hits hard” benda – On Tour. Jer je prešla sa mnom put od nekih 1000 i više kilometara, po najdubljem snegu, po najoštrijem vetru i po onom suncu koje te ne prži, nego ti prodire do kostiju. Jer mi je novembar užasno važan mesec.
Jer je to pesma kojom sam podvukla jednu godinu, kad sam shvatila da sve što ti je potrebno na kraju zaista stane u jedan kofer. I kad sam shvatila da je moj o.k. Mogu da ga nosim sama i nije mi težak. I kad su me na granici pitali. “Imate samo tu jednu torbu da prijavite”, sa osmehom sam rekla: “Da. Ne vučem više ništa što je teško”.
I da znate, ako vas neko ikada bude pitao nešto o meni, novembar mi zvuči kao zvuk harmonike kroz maglu. Zvuči mi kao Tom Waits. Tako da tu može da se doda i njegova “Jersey girl”. Jer Alice može da bude svaka, ali ne može svaka da bude sa severa. Sever je rezervisan za zvezde vodilje, a prema njima se svi kompasi ravnaju.
Pesma “Tide” Lovely Quince, jer kad odeš na koncert na kome zapamtiš i ne možeš da izbaciš iz glave glas onoga ko je svirao pre benda koji si došao da slušaš, je koncert kakav ja volim da bude.
Recimo “November hits us hard” benda – On Tour. Jer je prešla sa mnom put od nekih 1000 i više kilometara, po najdubljem snegu, po najoštrijem vetru i po onom suncu koje te ne prži, nego ti prodire do kostiju. Jer mi je novembar užasno važan mesec.
Cave-vova “Into my arms”, jer upetljam se tako u neku pesmu i ne znam da se otpetljam i izađem.
Buena Vista social club “Chan Chan” jer miriše na more i jer je muzika je uvek bila najbrži način da odeš kad god poželiš gde poželiš.
Još jedna pesma benda On Tour “Fire Darling”. Znate ono plutanje na površini vodi sa raširenim rukama, kad se toliko oduzmeš i umrtviš mozak da ne osećaš ni da ti voda ulazi u uši. E ta pesma je to.
Idoli “Samo me gledaj i budi tu…” Jer sam jednom sedela za jednim šankom u jednoj kafani koje više nema, u ekipi koja se verovatno više nikada kao takva neće spojiti, jer nekih više nema, a nema ni te kafane i rekla da mi je ovo njihova najdraža pesma.
Dobila sam priču o njoj, ali to je neka druga priča. I isto tako jer je išla na radiju jedne zimske noći, a ja sam zaglavljena u snegu zbog saobraćajne nesreće, uz nju mislila na nekog dok sam satima sedela u autobusu negde blizu granice sa Bosnom.
Pesma “Tide” Lovely Quince, jer kad odeš na koncert na kome zapamtiš i ne možeš da izbaciš iz glave glas onoga ko je svirao pre benda koji si došao da slušaš, je koncert kakav ja volim da bude.
Gogol Bordelo “Sun is on my side”. Prelazak preko jednog mosta u jednom gradu, dok je sunce zalazilo. Duvao je jak vetar i bila sam preumorna i sebična u tom svom umoru da sam samo o tome razmišljala i to mi je bio najveći problem. Nerviralo me što sam na mostu dok duva vetar. Sve me je nerviralo.
A onda je naišao taj poslednji sunčani talas, taj zlatni sat, kako ljudi vole da ga zovu jer se svemu mora dati naziv, i pao na taj grad na brdu ispred mene.
Stajala sam na tom mostu. Mislila sam da nisam bila sama, ali sam tek posle shvatila da itekako jesam. Duvao je vetar. Brod je prolazio ispod tog mosta, i nadletali su me galebovi. Podigla sam glavu uprkos tom vetru i grad mi se nasmejao.U glavi sam čula ovu pesmu. Ova pesma je Istanbul.
…“ Tr tr tr tr tr tr tr tr Trubu. Kupit ću si trubu. I k k k k k k Kubu. Otići na Kubu“, glasom Darka Rundeka. Jer sparna subota je. I vazduh se oseća na ribu i mešavinu benzina i ulja motora čamaca. I preplanuli matorci sa belim mornarskim platnenim kapama stoje na doku i istovaruju ulov.
I crno pivo. I razgovori sa ćaletom preko kariranog stolnjaka na šlepu o tome kako je krajem ’50tih otkrio rokenrol i odlepio za Pol Enkom. I razgovori o moru. I samo razgovori. I u glavi ta melodija.
Gogol Bordelo “Sun is on my side”. Prelazak preko jednog mosta u jednom gradu, dok je sunce zalazilo. Duvao je jak vetar i bila sam preumorna i sebična u tom svom umoru da sam samo o tome razmišljala i to mi je bio najveći problem.
Florence “Never let me go”. Možda jer bih njen glas opisala kao osećaj da stojiš na litici i duva onaj jak vetar koji ti se razbija o telo dok mu se isto opire. I ispod je okean koji besni jer ga vetar uznemiruje a on ne može ništa protiv toga jer je to jače od njega.
I kapljice ti se lepe za kosu i odeću i razliva ti se voda po licu toliko da u jednom trenutku nisi sigurna da li je to od okeana ili su suze.
I baš tad kad nisi siguran prirodno dođe ta potreba da raširiš ruke na tom vetru kao da letiš i da pustiš ruke da lebde i da se ne opireš vetru.I da pustiš glas – vrisak ili smeh, na tebi je. Da pustiš glas jer si slobodan.
A onda skočiš u okean.
Aretha i kao nešto sam pametno htela, a onda je ona kriknula iz dna duše “ …I was born down the river“ iz pesme „Change is gonna come“, i posle nisam više sigurna da je ovo moje važno.
I Bajagina „Na vrhovima prstiju“, jer najljubavnije nešto da ti neko napiše je kako si mu vrhovima prstiju stala na srce. Na vrhovima prstiju stoje balerine, a one su nežne.
…
Ima taj neki film gde se njih dvoje zaljubljuju jedan u drugog ali kao prave se da ne, i onda jednu noć zavaljeni u noći i zagrljeni sede na klupi na krovu i ona njemu pokazuje osvetljeni prozor preko puta tog krova i kaže: pet do ponoć je.
On je pita kako zna, a onda mu ona ispriča kako tu živi čovek koji svaku noć u pet do ponoć pusti na gramofonu muziku iz filma „Doručak kod Tifanija“ i to pesmu „Moon river“, sedne u fotelju, odsluša, potom ugasi svetlo i ode na spavanje. Evo “La vie en rose”, dok je na sav glas trubi Louis Armstrong je pesma koja se čuje kroz moj prozor.
I eto, otkud ja znam zašto neke pesme više od drugih.
Ne znam ni neke jednostavnije stvari kao na primer zašto nemam rezervnu sijalicu u kući, a rezervna sijalica je nešto što uvek moraš da imaš u odraslom životu. Kao i štipaljke. Neverovatno je kako štipaljke nisu nešto što jednostavno nemaš u stanu.
Aretha i kao nešto sam pametno htela, a onda je ona kriknula iz dna duše “ …I was born down the river“ iz pesme „Change is gonna come“, i posle nisam više sigurna da je ovo moje važno.
Ali imaš 17 biografija muzičara, koji su na ovaj ili onaj način uradili nešto da ti nemaš rezervnu sijalicu, ni štipaljke.
I onda ti recimo Neil Young zvuči kao hladan somersby noću, u avgustu pored prozora sa kojeg čuješ kišu.
I recimo nasmeješ se kad pomisliš da je na rođendan moj bake, Lou Reed pre 36 godina, održao poslednji koncert sa Velvet Undergroundom, dok zviždiš “Some kind of love”.
Ali recimo dok pokušavaš da obuzdaš svojih 80 cm kose, razmišljaš kako je kosa nešto što je skrenulo pažnju ekipe iz fabrike na tada buntovnu klinku Patrišu, kasnije poznatiju svima kao Patty, jer je radikalan potez bilo samostalno šišanje njene kose na kasnije nazvanu Kit Ričards frizuru, a u stvari stilski tribute njenom uzoru Bob Dylanu, koji je u masi sam neprimetno stajao na njenoj prvoj samostalnoj svirci u nekom punk klubu, dok ona to nije znala.
Da su Pistolsi prvu probu održali na ukradenim instrumentima iz backstage-a sa koncerta Dawid Bowiea. And don't even let me start with Bowie.
Jer uvek “Absolute Beginners”. Šta mislite zašto? Zato što volim Bowie-a, ma važi.
I na kraju ono najvažnije, da je Lenon objasnio suštinu.
Ne to da je sanjar. Lepo je biti sanjar, ali u snovima se ne živi.
A to je u stvari jednom jednostavno rečeno.
I onda ti recimo Neil Young zvuči kao hladan somersby noću, u avgustu pored prozora sa kojeg čuješ kišu.
I recimo nasmeješ se kad pomisliš da je na rođendan moj bake, Lou Reed pre 36 godina, održao poslednji koncert sa Velvet Undergroundom, dok zviždiš “Some kind of love”.
“Znate li razlog zašto su Bitlsi tako veliki?
‘I wanna hold your hand’. Prvi singl. Jebeno sjajan. Možda jebeno najviše sjajna pesma ikad napisana. Jer su njom zakucali. To je ono što svi žele. Ne 24/7 vruć i vlažan seks, ne brak koji traje sto godina. Ne porše…ili krevetac. Milion dolara – ne.
Svi žele da se drže za ruke. Da imaju takav osećaj da ne mogu da ga sakriju. Svaka uspešna pesma u proteklih 50 godina može se pratiti unazad do te – ” I wanna Hold your Hand “.
I svaka uspešna ljubavna priča ima te nepodnošljive i nepodnošljivo uzbudljive trenutke držanja za ruke.”
Autorka: Julija Dukić, pingvin
