Koža je naš najveći organ.
Koža se nalazi između nas i svega što nas okružuje. Koža je između nas i ljudi, vetra, hladnoće, sunca, prašine.
Kad nam je koža čista, kažemo da smo čisti. Kad je koža prljava, prljavi smo. Kad nas peče koža, kažemo da nas peče. Kožu doživljavamo kao nas same. Kao okvir u kome živimo.
Miris kože je opevan. Miris kože nas uzbuđuje.
Koža budi emociju.
Koža se vidi. Kožu uređujemo. S kože sakrivamo ožiljke, fleke, bubuljice, strije. Uklanjamo dlake. Dajemo bogatstvo na sakrivanje svega – s kože. Menjamo joj boju, nijansu. Koža određuje tu čuvenu ‘rasu’. Neki delovi kože su u nekim delovima sveta smatrani viškom, pa se ti delovi kože režu.
Preko kože reagujemo. Na sve. Zimi su nam ruke hrapave, leti nam je vruće i znojimo se preko kože. Kod nervoze prisutno je također znojenje. Bombarduju nas pričama o nezi kože, pa nam uvaljuju baš taj i taj proizvod, jer samo taj i taj proizvod rešava taj i taj problem koji imamo. Od svega naprave problem – ako je suva, mešovita, masna, perutava. Na koži se zarađuje. Jer znaju koliko nam je važna. Ili se barem trude ukazati nam na njenu važnost.
Koža se naježi. Koža se zacrveni kad se uzbudimo. Koža vrlo lako može da nas oda.
Postoji čak i ona stara – osetiti na svojoj koži. Jer se koža doživljava kao nešto što trpi nešto izvana.
Koža kao iskustvo. Koža kao merilo starosti. Koža kao bebina. Smežurana. Porculanska.
Svakakvih koža ima. A evo kakva je moja.
33 godine živim. 33 godine živim sa dermatitisom. Ekcemom. Kako hoćete.
Celi život fleke, svrbi, crveni se, nestaje, vraća se. Celi život dermatolozi, travari, terapeuti raznih profila. Skoro celi život mazanja. Po rukama, pazuhu, stomaku, vratu, nogama.
Pojavljuje se kad sam pod stresom i kad nisam ili kad mislim da nisam. Isto tako se i povlači. Leka nema. Postoji samo maskiranje trenutnog stanja, a to neću. Puštam da prođe. Dugo ne mažem ničim.
Srodila sam se sa svojom kožom. Nikada je nisam skrivala. Pokrivala. Čak sam kao mala verovala da sam zbog toga nekako posebna. Obeležena. Jer, halo, nema to svako!
Kad pogledam unazad, sećam se da nikad nisam stvarala neku negativnu emociju oko stanja sopstvene kože. Nikad tugovala. Nikad žalila sebe ili se žalila nekom. I nikad me niko nije žalio zbog toga. Nikad me niko nije pitao šta mi je to. A bilo je i još uvek je vrlo vidljivo, na vidljivim mestima.
Ubeđena sam da je to zbog toga što ja na to nisam gledala kao na nešto zbog čega bih trebala da se sažaljevam. I to se oseti.
U jednom trenutku života, imala sam 14 godina, ekcem je doživeo svoj vrhunac. Ručne prste mi je ukočio krastama. Nisam mogla da se kupam. Mama me kupala. Mazala sam to nečim smeđim, ne sećam se čime. Prsti su mi bili kao iz horor filma. Ali čak ni tada ja to nisam skrivala. Sećam se da sam se slikala, pozirala i stavila šaku ispred lica, da bude u prvom planu. Nokte uredno lakiram i u periodu kad se on aktivira. Baš me briga. Život teče.
Živimo mi skupa. Ekcem i ja. Nije mi neprijatelj, ne doživljavam ga kao neprijatelja. Ne vlada mnome. Nije baš ni da ja njime vladam ili ne vladam. Samo sam ga prihvatila. Da je tu, da će malo da ode, pa malo da se vrati. Da mi kaže kako sam. Jer često ne znam kako sam. On me poseti i podseti. On mi daje priliku da se malo sagledam, da vidim kako mi je u datom trenutku. Ne vidim ga kao nešto što mi stvara probleme, kao nešto što me, eto, muči. Ne. Ima on svoj razlog zbog kojeg se pojavljuje baš na mojoj koži, baš na tom konkretnom mestu i baš u tom nekom trenutku. On zna zašto je tu, a na meni je da to tek otkrijem. Ili da samo otkrivam. Ko će ga znati.
Mazite se. Mazite se po koži. Rukama. Tuđim rukama. Koža to voli i vi to volite. Ne može ekcem da uništi taj osećaj. Vi uništavate ako tako želite. Prihvatite se zajedno s njim. Bez straha. I hrabro.
Na kraju svih krajeva, znajte da vi imate njega, ne on vas. On bez vas ne postoji, vi bez njega svakako da. I pre i posle njega.
