Studija koja je pokazala od čega nam zavisi istinska sreća

Pre 75 godina naučnici su odlučili da posmatraju dve grupe ljudi. Prvi su bili na drugoj godini studija na Harvardu koji su završili tokom Drugog svetskog rata i zatim otišli na front. Drugi su bili iz najsiromašnije četvrti u Bostonu, i izabrani su jer su dolazili iz najproblematičnijih porodica tridesetih godina, većina su živeli kao podstanari bez tople vode.

Kako Robert navodi momci su godinama krenuli raznim putevima, bili su doktori, pravnici, jedan je postao predsednik SAD-a, neki su postali alkoholičari ili oboleli od šizofrenije… Neki su sa dna stigli do vrha, a neki su uradili potpuno suprotno.

I dok su se oni iz Bostona pitali zašto li ih ovi ljudi stalno ispituju govoreći im da njihov život nije toliko zanimljiv, momci sa Harvarda nikada nisu imali sličnu dilemu.

Nakon 75 godina, navodi direktor, najjasnija poruka koja je zaključena jeste:

„Dobri odnosi nas čine srećnijim i zadovoljnijim. Tačka.“

On navodi da su istraživači naučili tri velike stvari o odnosima:

Društvene veze su zaista dobre za nas, dok nas usamljenost ubija. Ljudi koji su povezani sa porodicom, prijateljima i zajednicom su srećniji, fizički zdraviji i duže žive. Sa druge strane, usamljenost je toksična i oni koji se izoluju su manje srećni, funkcije mozga im brže slabe i žive kraće.

Nije važan broj prijatelja koje imate niti ozbiljnost veze sa partnerom, važan je kvalitet odnosa. Život u konfliktu je veoma loš po naše zdravlje. Na primer brakovi sa puno svađa toliko mogu loše uticati na nas da su gori od razvoda. Topli odnosi su kao zaštitni faktor.

Dobri odnosi ne štite samo naša tela već i mozak. Osobe koje su u veoma dubokim odnosima sa partnerom ili oni koji imaju osobu na koju znaju da mogu da se oslone u najvećim teškoćama, imaju bistiriji um i pamćenje u osamdesetim godinama. Osobe koje to nemaju sklone su gubljenu pamćenja. Bilo da su se ti parovi stalno svađali, dokle god su oni znali da mogu da računaju jedno na drugo to nije uticalo na njihovo pamćenje.