Ako ste se bezobrazno drznuli da budete srećni i zadovoljni svojim životom…lako se može desiti da naletite na izvesne probleme i neprijatnosti…u susretu sa gore pomenutim…
Ponekad pomislim da nisam dovoljno hrabra, a onda se setim kako sam sa 27 godina mami rekla:
Hoću da idem kod Mine, psihijatra. Hoću da mi pomogne.
Ne ako ne moraš.
Nekada će se desiti da te neka osoba otpiše iako si postupala po ispravnim načelima, u skladu sa svojim uverenjima, svojom naravi, temperamentom, karakterom, prethodnim iskustvima, u skladu sa sobom.
Voljela bih da sam ovo znala dok sam odrastala.
Čitam nešto ovih dana, pa sve mislim – Karađorđe nije digao na noge ovaj narod koliko je jedna penzionerka od 65 plus.
Tokom odrastanja, veoma dugo sam čvrsto vjerovala da su najjače veze one koje su najkomplikovanije.
Siluete su predivne. Smiješno je jer su prilično površne, pokazuju nam tako malo toga u šta zapravo gledamo.
Put kojim idemo, često ubeđeni da znamo kuda, meni izgleda tužno.
Kako drugačije opisati tendenciju da se čudimo svemu što je prilično normalno?
Ako njeguješ cvijet – raste. Ako ga ne zalijevaš – vene. Ako staviš previše pesticida u zemlju sve trune.
Pesticidi su političari, mediji, starlete, samodopadljivost, mržnja, glupost, folk… svi smo nekad bili cvijeće.
Kada je sve gotovo, otkrivaš da nikada ništa nije slučajno…
