Pisala sam o ženi kojoj je muž obećao da će biti verni pas, ali je vremenom postao varljivi ker.
Mi odlazimo u šetnje
razgovaramo o rekama
na mrežama pratimo iste ljude
sredom te zadirkujem
petkom mi podilaziš
lepo je.
Koliko dopustiš da se umotaš u klupko nežnosti i poverenja, toliko je potrebno napora da odmotaš namotano. Srce, glava, stomak, ruke, čvor do čvora. Sitni, kao na tankom lančiću, za koje nemaš dovoljno strpljenja da ih raspleteš. Koliko poveruješ da…
Koliko god volim da pišem o vezama, fascinirana sam odnosima uopšte.
Prvo na tebe pomislim kada neko u kraju tunela pomene sreću
mala kolena
i bele košulje.
Možda nisu istine za svaku od nas.
Možda bi ovu listu bilo bolje nazvati listom zabluda iz kojih sam izašla u svojoj tridesetoj.
Autizam – ta strašna reč, prevedena sa starogrčkog („autós“), znači „sam“.
Povlačenje u samog sebe.
Zamisli dođeš i u inat svetu i nama samima napravimo haos.
Napravimo haos!
Uvriježeno je pravilo da nijedna od nas nije naučila lekciju dok je velika životna škola nije opalila po prstima, srcu i glavi.
Moj srednji sin je u višim razredima osnovne škole imao razrednu koja će i njemu i meni verovatno zauvek ostati u pamćenju. Sitna, plaha, razigranih očiju, uvek nasmejana.
