Svako ko je barem jednom pokušao da dejtuje u 21. veku (manje ili više uspešno) zna da to nije baš jednostavan zadatak.
Guramo nesavršenost u pećine.
Zakopavamo je u zemunice mesecima, pa i godinama brižno kopane.
Da ih niko ne vidi, da ih niko ne pronađe. Šta će nam?!
Mogu sa taman novca, nisam alava i gramziva.
Mogu na kiriju, ne mora sopstveni stan.
Ako ste se bezobrazno drznuli da budete srećni i zadovoljni svojim životom…lako se može desiti da naletite na izvesne probleme i neprijatnosti…u susretu sa gore pomenutim…
Ponekad pomislim da nisam dovoljno hrabra, a onda se setim kako sam sa 27 godina mami rekla:
Hoću da idem kod Mine, psihijatra. Hoću da mi pomogne.
Ne ako ne moraš.
Nekada će se desiti da te neka osoba otpiše iako si postupala po ispravnim načelima, u skladu sa svojim uverenjima, svojom naravi, temperamentom, karakterom, prethodnim iskustvima, u skladu sa sobom.
Voljela bih da sam ovo znala dok sam odrastala.
Čitam nešto ovih dana, pa sve mislim – Karađorđe nije digao na noge ovaj narod koliko je jedna penzionerka od 65 plus.
Tokom odrastanja, veoma dugo sam čvrsto vjerovala da su najjače veze one koje su najkomplikovanije.
Siluete su predivne. Smiješno je jer su prilično površne, pokazuju nam tako malo toga u šta zapravo gledamo.
