Koliko poveruješ da si poseban, toliko kasnije misliš o običnosti

Koliko dopustiš da se umotaš u klupko nežnosti i poverenja, toliko je potrebno napora da odmotaš namotano.

Srce, glava, stomak, ruke, čvor do čvora. Sitni, kao na tankom lančiću, za koje nemaš dovoljno strpljenja da ih raspleteš.

Koliko poveruješ da si poseban, toliko kasnije misliš o običnosti. Koliko uzletiš, toliko je potrebno za silazak sa oblaka zanesenosti.

Neka, ne žalim, prihvatila sam let, bio je uzbudljiv. Videla, osetila, dodirnula, upoznala, zapamtila. Neka boli, vredelo je. Izdržaću šta sledi. Ne umire se od slomljenog srca, znam.

Samo ovaj deo o nevidljivosti ne umem da progutam, to mi teško ide.

Svuda me je bilo, na raznim mesta sam boravila, pojavljivala se u stihovima pesama, tačno znam kojim, glumila u filmovima, zlatno doba Holivuda, crna kosa, beo ten, lako je da poveruješ.

Ava, Ingrid i ja, najlepša gledana tvojim očima. Sada nevidljiva. Nemoguće. Moguće. Ljuljaška kaže prvo, pa ubedi u drugo. Ljuljaška ume da priča. Ovde sam bila, na istoj ljuljašci se ljuljala, letela, umorila, stala, sišla, otišla. Ima bolje zabave izvan igrališta.

Znam kada nedostajem.
Samo ne znam koliko ostajem, kada nedostajem.

Kada me se setiš, da li mislima preletiš ili puštaš da se zadržim?
Koliko dugo ostajem kada nedostajem?
Pitam za drugaricu.

Mila Tanasijević Mihajlović
odlomak iz knjige “Sitnice”

Preuzeto sa: instagram.com