To tako počne.
Prvo počneš da mjeriš ko se više javljao.
Onda odjednom osjećaš neki pritisak, kao da nešto moraš. Nisi ti sigurna želiš li ili ne, samo eto nešto te stisne tamo negdje. A ne valja kad stišće.
Nakon toga slijedi faza gdje od toga da je sve bilo tema za razgovor, više ništa nije. Od toga da se čujete stalno, do toga da ni ne znaš kad ste se čule.
A onda postoje dva puta.
Jedan, onaj koji sigurno primjenjuju zreli ljudi (malo ih je), je razgovor. Sjedneš s osobom iz gore pomenute priče i kažeš:
Nešto ne štima. Ljubav nam se prehladila. Je l’ je stavljamo na terapiju ili nek crkne kučka?
Drugi je da se ućutiš i počneš osjećati (nekoliko opcija):
A) isključeno
b ) napušteno
C) razočarano
D) uskraćeno
Ti tu kreneš da razmišljaš samo o tome šta tebi taj neko NIJE uradio. A TI misliš da je trebalo.
Ne bi ti palo na pamet da razmisliš o okolnostima u kojima se našla ta nekad tvoja osoba. Šta te boli briga tvoja za to. Nemaš ti toliko misli da i to razmisliš.
I terminalna faza, ona koja naizgled ne boli jer se niko nikom ne javlja, a u stvari razdire sve pore čitavog svijeta koji ste gradili zajedno, je ta u kojoj svi ćute. Puste da to tako ide.
Da onaj drugi nešto.
Da neko bude odrastao u tome svemu.
Da neko kaže: Ej zajebao sam. Zajebali smo.
Tako umiru prijateljstva. Sporo, tužno i bolno.
Za svako prijateljstvo umrlo u tišini ugasi se gore nekoliko zvijezda i bar 5 orhideja odluči da ne cvijeta.
Sigurna sam.
