Ukoliko imate bilo kakvih fizičkih poteškoća zbog kojih morate ustati čim avion sleti, molim vas da ovo ignorišete i nastavite stajati. Ako to pak nije slučaj, zamolio bih da mi odgovorite na sljedeća pitanja:
Otvorila sam Instagram i kao žena u Srbiji koja ulazi u tridesetu umalo izašla sa aplikacije. Neko je postavio post o jednoj Aleksandri koja ima 45 godina, prosedu kosu i samostalnu umetničku karijeru, ali nije im to smetalo. Smetalo im…
Da.
Odavno od nikoga ništa ne tražim. Ni da me se razumije. Ni da mi se nešto da. Ne tražim ni to da neki shvate da sam u pravu što o nekim stvarima mislim kako mislim. Ni sama često nisam sigurna da li sam u pravu.
I, sigurno je da ni nisam. Ko je uvijek u pravu?
Nemam šta pametno da kažem.
Imam četrdeset godina, upola godina staža, malo manje od toga godina roditeljstva, bezbroj cvetića i zakrpa na duši, raskinutih i sastavljenih dana, nekoliko pravih prijatelja, gomilu knjiga i fotografija, nekoliko pari vredne obuće, gomilu potrebne i nepotrebne garderobe, šminku prosečne žene…
Internet je za mene lična nega koja pretvara tužni finsta post u spontanu posetu, telefonski poziv, poklon; koja pretvara prećutno pitanje u 1.000 noćnih odgovora, pretvara čudovište u vama u kolektivni mrmor.
Šta sve narod misli o svemu?
Kada bih ja bila neko koga biste vi poslušali, kome biste dozvolili da vam skrati neke puteve, sačuva neke živce, spasi vas od par kutija tableta ili nečeg težeg rekla bih vam:
Nemojte se tako odnositi prema bolesnim ljudima.
