Imam četrdeset godina, upola godina staža, malo manje od toga godina roditeljstva, bezbroj cvetića i zakrpa na duši, raskinutih i sastavljenih dana, nekoliko pravih prijatelja, gomilu knjiga i fotografija, nekoliko pari vredne obuće, gomilu potrebne i nepotrebne garderobe, šminku prosečne žene…
Internet je za mene lična nega koja pretvara tužni finsta post u spontanu posetu, telefonski poziv, poklon; koja pretvara prećutno pitanje u 1.000 noćnih odgovora, pretvara čudovište u vama u kolektivni mrmor.
Šta sve narod misli o svemu?
Kada bih ja bila neko koga biste vi poslušali, kome biste dozvolili da vam skrati neke puteve, sačuva neke živce, spasi vas od par kutija tableta ili nečeg težeg rekla bih vam:
Nemojte se tako odnositi prema bolesnim ljudima.
Ljudi su neobične životinje
Zašto ne verujete ljudima kada kažu da su sretni? Zašto dovodite u pitanje njihovu sreću, zadovoljstvo i mir?
Često se zamišljam na nekoj livadi, blizu šume i tišine. Daleko od ljudi. Daleko od razuzdane gomile. Gde sam mirna i spokojna. Gde sam ljubav.
Koliko je brakova stradalo..
Meni jeste.
Volim ga.
Trebam ga.
Tražim ga.
