Pet minuta poslije, ja sam mlazom mokraće gađala rupu na govnjivom, takozvanom „čučavcu“, istovremeno nastojeći da ne upadnem u isti, a medicinska sestra, komičarka, svojoj koleginici je živo opisivala kako je, neku štrkljavu na hodniku, postavila na „njeno mjesto“.
Tako sam saznala da mi je mjesto na smrdljivom čučavcu. Lijepo.
Njena koleginica, pokušavajući da namjesti palac koji joj je stalno izvirivao iz rupe na klompi, srdačno je podržala:
-„Znam ja te takve, sišla sa nekog brda, do juče pišala u šumi, brisala dupe lišćem, a sad se ovdje iščuđava svemu.“
Nije da nisam sišla sa brda. Sišla sam jednog, odvratnog petnaestog oktobra, prije sedamnaest godina i nije da nisam koristila pogodnosti u slučaju nužde koje pružaju brdo i šuma.
I znam da sam teška kao deset slojeva zemlje u toj istoj šumi i da sam prošarana raznim govnima, ali znam još ponešto.
Znam kako je biti medicinska sestra zaposlena u našoj bolnici, iako to nisam bila nikada. Znam da si o tom pozivu maštala, još dok si nosila roze, plastični stetoskop oko vrata i tjerala babu da ti glumi pacjenta. Dok leži, baba ti kaže:
-„Uči sine, da ne bi morala da budeš čistačica u bolnici.“
Baba preskoči da ti kaže da, poslije učenja slijedi članska karta, pa tribine, pa bijela majica par brojeva veća, pa neki nesnosni skupovi u kojima ne znaš ni kako si se našla, i ne znaš kakva je to jebena zastavica u tvojoj ruci i ko su svi ti ljudi oko tebe i ko je prokleti Miloš, kolega iz stranke, za čiju svadbu sakupljaju po sto maraka.
-„Biće i D na svadbi!“, kažu.
Sjajno. Raduješ se. Pričaš o mladencima, baš su par. Kažeš da je „po sto maraka“ sasvim u redu. Biraš haljinu u skupom butiku. Diviš se pozivnici. Lažeš, jer tako mora.
Jebe ti se za D. Mlada izgleda kao govno, a mladoženja kao neki manijak. Pozivnica izgleda kao poziv na bugarsku maturu. Moraš pozajmiti pare.
Sve su prilike da ćeš pozajmiti i haljinu. Napićeš se kao profesor književnosti na eksurziji u Budimpešti, od kojeg to niko nije očekivao. Istrpićeš iskošene poglede, svoje ime kako klizi preko nečijih usta, priljubljenih uz nečije dlakavo uho. Još par krugova tako i eto ga, poziv koji kaže:
-„ E ima jedno mjesto u Š. Javi se direktoru u ponedeljak.“
Šta je sa obećanim mjestom u bolnici? Biće. Biće kada podigneš kredit i platiš za njega. Ni to ti niko ne kaže, ali se prosto desi. Kao i sve ostalo. Nakon dvije godine u Š. , shvataš da taj kredit i nije tako loša ideja. Eto te u bolnici.
Ali više ne znaš da li si došla kao pacjent ili kao zaposleni. Frustrirana. Ipak luda. Kažeš da stvari treba nazivati pravim imenom. Prevrćeš očima na svakog pacjenta. Svi su glupi. Ili ludi. Pitaš se gdje je granica između tebe i njih.
-„Halo, piše Vam velikim slovima da pripremite sitni novac! Hoćete li da vam zakažem i kod oftalmologa?“
Gasiš već petnaestu cigaretu od jutros i razmišljaš šta bi uradila da se neko ponaša prema tvom ocu, kao ti prema onom čiči. Krivica prođe čitavim tvojim tijelom, kao kad se udariš nožnim palcem o ivicu stola. Kažu da, kada ti se dogodi to sa palcem, brzo se uštineš za stomak, tako da preusmjeriš bol na drugo mjesto. Tako je.
Koga je briga za tebe? Ko je ljubazan prema tebi? Ko pita tebe kako ćeš otplatiti kredit? Ko brine o tome što mrziš posao koji voliš? Niko. Neka se gone svi. I čiča, i ona štrkljava šmizla koju si srela ispred toaleta.
Mama ti kaže:
-„Ćuti imaš državni posao.“
Komšica potvrđuje klimanjem glave.
-„Sine, pomogla je tebi stranka. Nemoj duše griješiti.“
Škola, kredit, posao, penzija. To su četiri životna doba na Balkanu. Između njih je: malo radosti oko trudnoće, mnogo brige oko „kako sutra“, tuce računa, poneki odlazak na more, mnogo onoga „šta će narod reći“ , poneki prkos koji kaže: „jebe mi se za sve, živim kako hoću“ i pregršt raznovrsnih tapkanja u mjestu i pitanja: „Šta ćemo sad?“ .
Ja evo, na primjer, trenutno tapkam u mjestu na ginekologiji. Nisam trudna i to me, u ovom momentu, čini izuzetno srećnom. Našla sam se u jednoj čudnoj družini. Ima tu: trudnih i netrudnih i možda trudnih. Ima tu: mladih, starih, debelih, mršavih, glasnih i stidljivih. Ja sam ona tiha sa strane.
Inače, van ovih zidova, nisam ni tiha, niti srećna zbog činjenice da, osim organa, nemam ništa drugo u stomaku. Na ovom mjestu sam sasvim u redu sa tim da ćutim kao zalivena i da se gadim na trudnoću.
-„Samo da mi je tri hiljade, pa da se porodim u „J“. K'o gospođa!“, kaže jedna, a usne joj se stežu u obruč.
-„Ja sam se, poslije prvog porođaja, zaklela da ću sledeći put dići kredit i ići privatno u „J“. Ali jebi ga, ne može se.“, dočekuje druga, visoko podižući debele, nacrtane obrve kakve se sada nose.
„Kako ja imam užasne obrve“, pomislih.
-„Ma šta rade više, ‘oće li iko izaći?“, otpuhuje treća i hvata se za naborano čelo.
Ona nesrećnica što nije uspjela da podigne kredit, nastavlja:
-„Uvijek nešto preče. Kad sam rekla onom svom, kad me ubio nije. Kredit? Treba ti kredit da se porodiš? Pa ti si luda žena. Eto, baš mi je tako rekao.“
Ponovi još par puta, imitirajući glas pokvarenjaka sa kojim živi.
-„Ma šta oni znaju! Kad sam se porodila prvi put, onaj moj se napio, na ispiranju završio. Ja izašla iz bolnice prije nego li je on doš‘o kući. Da mi nije matere i ćaće, ne bi im‘o ko ni doći po mene.“
Svaku petu riječ naglašava podizanjem i spuštanjem fascikle sa nalazima.
-„Nikakve koristi od njega. Samo da ja dignem svoju djecu i izvedem na pravi put, a on mi ne treba.“
Druga klima glavom potvrdno i samo čeka momenat da ova završi, pa da ona nastavi.
-„Moj dig'o kredit da vrati dugove i kupio materi telefon. Ma jednu gumicu za kosu da mi je donio! Eto, ma ni to.“
Ponavlja to više puta. Svaka od njih voli da ponavlja svoje riječi, kao da se pravda, kao da nije dovoljno crno ono što govore, pa bi da ga još zagarave i nagrde.
Prva počinje da grebe noktima po fascikli.
-„Ma ne treba meni ni kupovati, nego onom djetetu. Kad mu je kupio čokoladu zadnji put? To Bog zna. Dođe s posla i odma’ u kafanu! Ja kad odem na kavu, to ti je „sto jezika“. Da mi je samo da imam svoj posao i svoj dinar. Ali ne da, pas!“
Ona treća i dalje gleda u vrata i nerazgovijetno mrmlja. Dvojac nastavljaja svoj monolog. Sigurna sam da, kada bih pitala bilo koju od njih dvije, šta je rekla ona druga, ne bi znale.
-„Kažem: ‘ajmo na more, ‘ajmo u Srbiju kod rodbine, ‘ajmo negdje k'o sav normalan svijet. Znaš li šta me pitao? Hoću li da digne kredit za more ili za gospodski porođaj? Sevap ga je ubiti na spavanju!“
-„Meni svekrva kaže da se ona porodila na njivi. A mi danas samo izmišljamo nešto. Šta ćeš stalno kod doktora, pita me. Ona nikada nije bila kod ginekologa. Čim oni počnu dole da čačkaju, to ne može izaći na dobro. Tako mi kaže. Malo mi je falilo da je pošaljem u tri lijepe, ali ćutim, šta ću, u njenoj smo kući.“
-„Najgore mi je kad pomislim na porođaj. Sve ću nekako izmoći, ali…“
Pogledi im se konačno spajaju.
-„Kuma moje sestre se porodila u „J“. Kaže da su je na rukama nosili. Da vidiš hrane i ugođaja. Moja Mica mi slike pokazivala…“
Pogled joj skliznu na odvratni, zeleni pod sa kojeg isparava smrdljivi Domestos.
-„Ma ne treba mene niko da nosi na rukama, ali da me poštuješ, to hoću. Ja luda od bolova, a meni će doktorica: nisi jaukala kad si noge širila.“
-„Moj Davor im je dao sto maraka odma’, pa sam bolje prošla. Jeste, jeste, ne mogu duše griješiti, jeste svakakav, ali spasio me je tada.“
-„I Amir jeste svakakav, ali opet zaradi taj dinar, imamo svega za pojesti. Ne mogu duše griješiti.“
-„Ma ima ih, hoće udariti ženu. Moj muž zagalami, ali nikada ne nije udario. Ne mogu duše griješiti, udario me nije nikada.“
-„Ma i mi nekada pretjeramo. Šta će i oni, rade po čitav dan, a mi samo zvocamo.“
-„U pravu si! Lude smo mi žene“.
Pogledaše se, pa prasnuše u smijeh.
Vrata se otvoriše. Pred očima mi sinu mršava, ženska figura u donjem vešu, zbunjena i zatečena potezom medicinske sestre koja stoji pored otvorenih vrata i poziva mene da uđem. Nesigurno ulazim i saopštavam da nije problem da sačekam da se ova obuče.
-„Hajde, nemamo čitav dan. Nema ona ništa što ti nemaš. Žene smo!“
Hodam i osjetim kako gazim po ostacima smijeha onih grešnica. Više niko ne govori ništa. Po koži nas pecka njihova krivica i počinje da svrbi, nesnosno svrbi.
Doktor mi objašnjava da je sve u redu i da je svrab rezultat nepotrebnog brijanja. Onda me pita:
-„A za koga se ti briješ, ako ti je muž u inostranstvu? Je li, mala? Je l’ zbog mene? Nemoj zbog mene.“
Smije se. On. Doktor. Ja ne.
Shvatam da nije u redu. Postajem svjesna onog toaleta, bijesa medicinskih sestara, krivice onih žena i njihovih iščezlih osmjeha, one figure u donjem vešu, i postavljenih mi pitanja. Ali ne mogu da progovorim. Odlazim.
Kanesten je pomogao. Ne mogu duše griješiti.
