Dramska spistaljica i kolumnistkinja “Blica” Biljana Srbljanović obolela je od korona virusa i upravo čeka na prijem u bolnicu.
Poslednjih dana gledam i čitam razne objave, pa se upitam da li da se smijem ili da plačem.
“E, kako si? Reče mi Zoka da si sinoć završila u Urgentnom.”
“Ma, jesam. Kolabirala sam. Loši mi nalazi, mora da se rade dodatna ispitivanja…”
Školski primer. Čudi me kako pedijatar nije provalio. – reče pedijatar u Tiršovoj kad smo se vratili u Beograd.
Ali nismo se odmah vratili u Beograd. O ne. Dosta smo lutali.
Da li ćemo ikada dovoljno “porasti” da prihvatimo bez obilnijeg krvarenja rečenicu medicinske sestre sa precizno povučenim alajnerom, pred jutarnju vizitu:
Ne dao bog da im padneš na ruke. Čašu vode ne umeju da pruže. Šetkaju se tamo, vamo. Kakva im je ovo vizita sad kad padne mrak?! Evo, prođoše pored moje sobe, a kod mene ne uđoše! Hoće da crknem od žeđi!
– Sestro! Sestro! Sestro! Voda!
Moja majka je umela da kaže: “Sve mi lepo presedne”. E pa preselo mi. Ceo život grč! Boj se ovna, boj se… A kad ću živjeti?! Znate kako kažu, đavo nas najlakše vara onom rečenicom: “Ima vremena.”
Prije tri godine, Mekinli, Kloi, Ava i Loren su se sve našle na liječenju od raka u jednoj bolnici u Floridi.
Pričala nam je kako nije videla unuku otkad je krenula u školu, kako je ostala mlada bez supruga, kako se snalazila, podigla decu, radila. Je l’ bilo teško? Šta nije teško danas? Ali žena ne sme sa takvim mislima kroz život! Ne, ne.
Djevojčica Ella Casano je pronašla način kako da djeci bar malo razveseli bolničke dana nakon što je i sama bila primorana određeno vrijeme provesti vezana za gomilu cjevčica.
