ZAŠTO SAM OPRAŠTALA, BILA NAIVNA I VEROVALA DA ĆE SE PROMENITI?
Dopustila sam da mi se to radi. Zašto sam opraštala, zašto sam bila naivna svaki put iznova i verovala da će se promeniti? Kada sam postala svesna da neće?
Jesam li tada postavila svoje granice ili još uvek imam problem s tim? Nisam ni svesna koliko sam možda alarma imala, ali naš radar je očigledno na pogrešnog frekvenciji.
Radim na sebi puno jer sam sebi dopustila da budem u tom paklu i nije mi bilo jasno ZAŠTO. Gde je bila moja zdrava i normalna reakcija u početku? Gde su motivi za ostanak u toksičnoj i ponižavajućoj vezi?
“Kao što ste i sami naveli, bilo je više narcisoidnih osoba u vašem životu. Najčešće je prvi narcis neko od roditelja. Odrastajući sa takvim roditeljem dete nauči da je ljubav uvek nečim uslovljena, nauči da ono nije bitno, nauči da prima poniženje, zanemarivanje. Takvo dete ne razvije samopoštovanje, ne uviđa svoje vrednosti i sposobnosti.
Ako je zanemareno, veruje da baš tako treba. Ako je kritikovano i poniženo, veruje da je to zaslužilo. Na sebe preuzima odgovornost za to što se roditelj tako prema njemu ponaša. Radi sve što se od njega traži, povinuje se svakom očekivanju od njega, nadajući se da će tu ljubav koja mu je potrebna i potvrdu lične vrednosti u nekom trenutku dobiti.
Kad to ne uspe u tom primarnom odnosu, kasnije u životu to odraslo dete traži i pronalazi druge ljude, najčešće partnera, sličnog roditelju, pokušavajući da u tom odnosu ostvari ono što u primarnom nije uspelo. Pokušava da od tog partnera dobije potvrdu da je vredno ljubavi i da je bitno.
A kad ni u tom odnosu ne uspeva, počinje da oseća krivicu, krivi sebe i iscrpljuje se pitanjima: Zašto ovo sebi dozvoljavam? Zašto se sve ovo meni dešava? U jednom trenutku, na putu svog razvoja prihvata činjenicu da se narcis nikad neće promeniti zbog njega.
Tada počinje transformacija u pozitivnom smislu. Prihvata da nije ono krivo (dete, a i sad kao odrasla osoba) što je to dozvolilo. Jednostavno, tada nije znalo bolje. Kad odrasla zrela osoba dođe na tom putu razvoja do tačke da pre svega uviđa sve ovo, počinje proces prihvatanja da nije moglo drugačije, nekada.
U isto vreme takva osoba sad na sebe prihvata, sa potpunim pravom, odgovornost da svoju budućnost ostvari u skladu sa pozitivnom promenom koja se u osobi desila. To se vama sada dešava. Na tom svom putu ličnog razvoja sada ste u tački kad ste spremni da prihvatite takvu prošlost i krenete u ostvarivanje bolje budućnosti.
STVARI NAM SE ŽIVOTU DEŠAVAJU ONDA KAD SMO ZA TO SPOSOBNI. Zato niste ranije mogli ništa da promenite jer niste imali sposobnosti za promenu. Sad, kao ostvarena odrasla osoba, svu tu promenu možete da iznesete”.
Ljiljana Jagodić, klinički psiholog
Foto: Dario Konstantinović
Preuzeto sa: bgonline.rs
