Ne možemo živeti s okrutnim ljudima u sebi ili oko sebe.
Ako vas okružuju ljudi koji kolutaju očima i s gađenjem gledaju ka tavanici kada ste vi u prostoriji, kad govorite, kad delujete i reagujete, tada ste s ljudima koji gase strast – vašu i verovatno svoju. To nisu ljudi za vas, za vaš rad, za vaš život.
Žena mora mudro odabrati prijatelje i ljubavnike, jer oni mogu postati kao zla maćeha i njene grozne ćerke.
Ljubavnicima često darujemo moć velikog Maga. To je lako učiniti, jer ako postanemo istinski intimni, to je poput otključavanja velikog kristalnog ateljea, čarobnog, ili nam se bar tako čini.
Ljubavnik može da pobudi i/ili uništi naše najizdržljivije veze sa sopstvenim ciklusima i idejama. Destruktivni ljubavnici se moraju izbegavati. Bolji ljubavnik je onaj koji je dobro sazdan od psihičkih mišića i nežnog mesa. Divljoj ženi takođe pomaže ako je ljubavnik pomalo “duševan”, osoba koja “prodire pogledom” u njeno srce.
Kad divljoj ženi sine ideja, prijatelj ili ljubavnik nikad neće reći: “Ne znam… zvuči mi baš glupo (grandiozno, neizvodljivo, skupo i slično).” Pravi prijatelj to nikada neće reći. Umesto toga bi mogao reći… “Ne znam da li sam dobro razumeo. Reci mi kako ti to vidiš. Kako će funkcionisati”.
Imati prijatelja/ljubavnika koji vas smatra živom, rastućom criaturom, bićem, baš kao što je drvo u šumi, fikus u kući, ružićnjak u dvorištu… imati ljubavnika ili prijatelja koji vas posmatra kao istinsku živuću, dišuću jedinku, ljudsku ali takođe sačinjenu od veoma tananih, vlažnih i magičnih stvari… ljubavnika i prijatelja koji podržava kreaturu u vama… to su ljudi koje tražite. Biće zauvek prijatelji vaše duše.
Pažljivo birajte prijatelja i ljubavnika, da ne pominjem učitelja, od presudnog je značaja da ostanemo svesne, intuitivne, da nastavimo da upravljamo vatrenim svetlom koje vidi i zna.
Vezu s divljim održavamo tako što sebi postavljamo pitanje: šta želimo?
To je odvajanje semena od zemlje. Evo kako to funkcioniše: zamislite švedski sto na koji je postavljen šlag, losos, kiflice, pečena govedina, voćna salata, pirinač, kari, jogurt i mnoge druge stvari koje se prostiru na brojnim stolovima u nizu.
Zamislite da ih osmotrite i izvesne stvari vam deluju privlačno. Kažete sebi: “O! Zaista bih želela da probam ovo i ovo i ovo”. Svuda oko nas se prostire svet koji nas doziva, uvlači se u naše živote, budeći i stvarajući apetite tamo gde ih ranije nije bilo.
Kod te vrste izbora, odabiramo nešto zato što nam je pred nosom u tom trenutku. To ne mora biti nešto što želimo, ali je interesantno i što ga više gledamo, sve nam je teže da mu odolimo.
Kad smo povezani s instinktualnim ja, s dušom ženskog koja je prirodna i divlja, umesto da gledamo šta je izloženo, kažemo sebi: “Čega sam gladna?”. Ne gledajući ništa spolja, upućujemo se unutra i pitamo: “Za čime čeznem? Šta sada želim?” Alternativna pitanja glase: “Za čim osećam potrebu? Za čim žudim? Za čim težim?” Odgovor obično brzo stigne: “O, mislim da želim… znaš šta bi bilo zaista dobro, da li je ovo ili ono… ah, da, to je ono što zaista želim”.
Da li je to na švedskom stolu? Možda jeste, a možda i nije.
U većini slučajeva nije. Moraćemo malo da ga tražimo – ponekad i malo duže. Ali, na kraju ćemo ga pronaći i biće nam drago što smo oslušnule svoje duboke čežnje.
Nigde se to ne vidi jasnije nego u izboru prijatelja i ljubavnika.
~ Klarisa Pinkola Estes, “Žene koje trče s vukovima”
