Pogriješim nešto svaki dan, moja Lolo.
Nekad ne znam da li sam odrasla ja ili si odraslija ti.
Jako često ne umijem da u sekundi odreagujem onako kako bih možda trebala, kako knjige kažu, kako klikabilni naslovi tvrde da je najbolje.
Umorna sam. Umore me drugi, nije do tebe.
Umorim sama sebe. A trebala bih sebe čuvati za tebe.
Jer moja obaveza je da budem dobro ne samo zbog sebe, nego i za tebe.
Moja Lolo, možda te je mogla i bolja mater zapasti.
Možda bi ponekad bolje razumjela tvoja kmeženja koja me iz patika izuju. Rozih.
Možda bi imala više strpljenja za tvoj inat za koji ni ne znaš da se zove inat.
Možda bi te lakše naučila da se zubi bar dva puta dnevno moraju oprati.
Ili ti od karfiola i brokule Pepu Prase pravila pa bi ti to pojela.
Jebiga, Lolo, ja ne znam bolje.
Lažem, učim da budem bolja. Ali kao što ćeš i ti, i ja neke lekcije preskočim, jer se nešto drugo učini važnijim.
Jer ja, odrasla osoba, mislim ponekad kako sam baš mnogo pametnija od tebe i moraš me slušati.
A zaboravim koliko smo iste.
I meni se plače kad sam umorna i gladna.
Ni ja ne želim da pozdravim baš sve ljude, a kamoli zagrlim.
I ja bih nekad za ručak kolače.
Ponekad me nervira moja najbolja drugarica, kiku bih joj počupala.
Ponekad ni ne znam da mi se spava pa se pravim pametna kako nisam nervozna.
I ja se inatim. I dan danas.
Ali ima, moja Lolo, nešto što ja radim najbolje na svijetu: Volim te.
24/7 i još izmislim još minut, jer vrijeme ne postoji.
Tvoji uzdasi su, moji alarmi.
Tvoji osmjesi, moja nagrada.
Tvoje disanje, moje postojanje.
I bićemo, zajedno, mnogo bolje.
Ali ne moramo baš svaki dan.
