Da piškim u gaće od smeha,
da me boli stomak od smeha, da misle da sam luda zbog tog smeha i da uvek kraj sebe imam ljude koji će me nasmejavati, čak i onda kad pomislim da je sve otišlo dovraga.
Da verujem da je moguće,
da ležim na travi u Central parku, iako živim u zemlji gde godinama tražiš dobar posao, a kada ga nađeš možeš samo da čuješ „ćuti i radi“ jer nema se, jer takvih je ko ti na stotine što bi i za manje radili, jer ne zameraj se gazdi, jer kud ćeš ako dobiješ otkaz, jer „dobro je i to“, jer smo naučeni da se radujemo proseku, jer smo naučeni da sebe obezvređujemo, jer smo navikli da zobamo mrve, jer smo nezahvalni ako poželimo više.
Da plešem,
jer ja sam ona trogodišnja devojčica što u podstanarskom dvorištu lomi prste glumeći balerinu u karo zepama dok mama pljuje na život i tatino pijanstvo i oholu gazdaricu i sobu punu vlage. Jer dok plešem ja nju ne čujem, već samo muziku.
Jer ko igra zlo ne misli, a danas je mnogo onih koji zlo misle, a ja neću da budem kao oni.
Da drhtim,
Zbog ljubavi, zbog pogleda, zbog dodira. Zbog poljupca, zbog reči, zbog toga što sam nekom posebna i jedina.
Da budem slobodna,
Od nikog zavisna. Jer jedino ću tad da letim, iako po zemlji hodam.
Da prestanem da se plašim da će krenuti po zlu,
jer već sam strah da će krenuti po zlu gori je od samog zla koje možda nikad ni ne stigne.
Da naučim da presecam kad boli,
da ne ostajem kada mi se ide, niti da bežim kada mi se ostaje, da ne trpim, da se ne gušim, da ne gutam zalogaje koje ću posle godinama žvakati ili povremeno povraćati.
Da nekom budem inspiracija,
da poželi da me naslika ili izvaja, da mi napiše pesmu ili priču, da zbog mene postane bolji čovek ili samo drugačiji do tada.
Da sam detetu dobar uzor,
zbog čega će, kada dođe vreme, ponosno reći: „To je moja mama“. Da nađemo nas dve jezik samo nama razumljiv.
Da sačuvam zdrav razum,
jer čudna su vremena stigla. Neguju se kriminalci i starlete. Bujaju glupost i nepravda. Veličaju bahatost i bezobrazluk. Uči da je sasvim ok podmetnuti nogu, jer samo je sopstveno dupe postalo važno. Kljukaju nas informacijama, postajemo šizofreni, u trci za oznaku F.
Da ne ostarim pre vremena,
jer sa starim telom ću nekako i moći, ali sa starom dušom neću umeti. Da ne umre ovaj mladi duh ni sa pedeset, ni sa šezdeset, ni onda kada mi gurnete vunicu i igle u ruke, tajno tražeći najbolje grobno mesto.
Da ne umrem pre sudnjeg dana,
a kada dođe vreme za to, da mogu da kažem: „Bio je ovo dobar život!“
