Oprosti nam nedovoljne dolaske na koncerte, zaboravljene stihove i loše kopirane citate iza koji smo po uzoru na tebe stavljali inicijale, al džaba.
Tragična smrt Milice Marinković (33) iz Laktaša koja je prošlog ljeta polivena benzinom i zapaljena, te od teških opekotina preminula, pokazao je sve manjkavosti sistema koji se deklarativno zalaže za nultu toleranciju nasilja nad ženama i ogolio sav njihov (ne)rad.
U petak je umro netko moj.
Nije bio član moje obitelji, niti moj prijatelj, niti moj poslovni partner.
Halo, mama!
Halo, zašto me zoveš?
Sad sam se probudila. Nema ni tebe ni Mladena.
Slutim da si snio
ravnicu, tambure i Panonsko more
tog jutra kada je poletio crni golub
dahom sna nošen na tvoj dlan.
Smrt Mire Furlan proteklog tjedna posjetila nas je da je Balkan uvijek najviše volio kamenovati i razapinjati ženu.
Tamo idem uskoro, ne plašim se, samo da sklopim oči…
Moj dječak, moj Mahir, koji nije imao loše ocjene, nije pio, nije se drogirao, nikome nije pravio probleme, a najmanje je bilo koga zlostavljao, izgubio je svaku nadu, jer je u školi bio višestruko izdan.
Da li ju je blam, gde se školovala, da li se školovala, da li je nekog nekad izgubila, kako joj je bilo dan posle toga…
Ako zaspim prije tebe,
sve moje ruke će ostati na tvojoj koži,
kao fosilni ostaci ljubavi
kojoj ni zatajenje srca nije moglo pera odbiti.
