I ne samo njega, većinu njih. Udobnost državnih jasli.
Majka me onomad poslala kod njega, rekla: Idi sine, upoznajte se, možda imaju neki konkurs za koji ne znaš! Javila se ja čoveku, poslala mu do perfekcionizma utegnut CV, on se kao zainteresovao i rekao da dođem. Koračam onim hodnicima, vise mape celovite SFRJ, vise mape vodotokova i slike čaplji s nogom podignutom u zrak, jer preduzeće je specijalizovano za vode.
U njegovoj kancelariji puno prirodnog svetla. U velikom akvarijumu nekoliko ribica koje više plutaju, nego što razdragano plivaju kroz požutelu vodu. Ni on nije u boljem stanju, ulenjila ga redovna plata iz državnog budžeta. Kaže mi: Super ti je ono „Ko hoće nađe način, ko neće nađe opravdanje“. Shvatim da je čitao CV. Popričamo, doslovno se upoznamo, kako familija, kako baba iz Bosne, jel ko umro, jel se ko razveo i oženio. Kafa jedna, druga, sekretarica ih donosi hitro nakon poziva. I flaša kisele, da proradi tvrdi želudac.
Moj sin – kaže on meni – završio filozofiju. I gde ja sad, koji moj, njega da zaposlim. Gde? Evo, ajd ti meni reci!? Gledam ga, držeći pripremljenu kopiju diplome. Steže me poslednje dugme na beloj košulji, uzimam i ja kiselu.
-Ja kad sam mu govorio da od toga leba imati neće, nije hteo da sluša. Jebali ga Sokrat i kompanija. Da je recimo završio za nekog tehnologa ili nešto za kompijutere, ovde bi ja njega lako ubacio. Ovako moram da mu izmišljam radno mesto, a nije mi da se sad zajebavam i eksponiram pred izbore. Zenice su mi već raširene do krajnjih granica, želim da verujem da je skrivena kamera. Nastavlja, pomerajući velikom šakom preostale crne dlake s ušiju na ćelu.
Savijam kopiju, otkopčavam dugme s grla.
-Vidiš dušo moja, ovde imamo deset PR-ova, tako da bi ti bila jedanesta. Svako dovodio svoju ljubavnicu, sestričninu, ženinu nećaku, nakotilo se, jebi ga, a samo jedan je dozvoljen i dovoljan. Ne mogu ja tebi pomoći, sada. Nego dobro ti ovo Ko hoće nađe način…pozdravi babu i reci joj da je Pero umro, velika sahrana bila.
Slučaj dva
Došao čovek, biznismen, kupio mali propali motel u našoj varoši. Nizak, rošav, popucalih kapilara po nosu i popucalih peta koje su virile iz sandala.
Odem da uradim intervju za lokalne novine. Pitam ga o planovima, tempu gradnje, otvaranja, broju potrebnih radnika, a on gleda. U grudi, u kosu, u noge. Kaže mi da lepo izgledam. Dostojanstveno odgovorim sa hvala i pokušam da ga vratim na temu. Kaže: kad budem digao motel iz pepela, ti i ja kupaćemo se sami u bazenu, dok napolju veje i stakla se znoje. Nek vire smrtnici. Budi moj PR, ništa ti faliti neće. Od piskaranja ne možeš da živiš.
Prepirala se nisam, niti iščuđavala, niti vrištala…nisam mala, znam šta sve mogu da čujem. Ustanem, zahvalim se za intervju i odem. Čula sam ga, viknuo je za mnom: Nikada nećeš uspeti, nikada, ti živiš u jebenom srednjem veku! Drugačija su sada pravila igre!
Slučaj tri
Dogovoren novogodišnji intervju sa tadašnjim predsednikom Opštine, dve strane plus kolor fotografija. Ulazim, početnik sam, pišem za siću, pišem jer volim. Poznati ljubitelj žena gleda u medaljon koji mi visi preko grudi. Kaže: talentovana si i ne treba da pišeš za ovo sranje od novina. Pomoći ću ti. Možemo od nedelje otići do Izvršnog veća, pa da tamo nešto probamo…“.
-O čemu se radi, otvoreno neko radno mesto? Ok, recite kad i gde tačno, dovešće me momak.
-Oooo, kakav momak, šta će nam on? Idemo ti i ja sami, idemo službenim autom. Odradimo to, zaposlimo te, pa ćemo…
-Šta ćemo?
-Znaš.
-Ne znam, prijatno, doviđenja.
…
Vlast je epohalno najavila smanjenje broja zaposlenih u javnim preduzećima.
Ulazim u zgradu Opštine na intervju. Portir koji već decenijama radi na ulazu, proverava sa sekretaricom predsednika da li je slobodan, da li može da me pusti. Izvoli, kaže i pokazuje rukom ka vratima.
Penjem se do drugog sprata, kad tamo još jedan portir, radno mesto koje decenijama na ovom spratu i u ovoj zgradi nije postojalo. Poznajem čoveka, delio po kućama letke partije čiji je član. Kaže čuva predsednika od najezde svakojakih ljudi.
Pitam, kriminalaca?
Kaže, jok, običnog sveta.
I to je to. Sitan presek onoga što se dešavalo i dešava se u Srbiji i šire kada tražiš posao, kada znaju da tražiš posao, kada premijer priča jedno, a stvarnost pokazuje drugo.
Ovih dana mi je isteklo porodiljsko, poslodavac mi je rekao da su na slabim, krhkim nogama, pa mi ne može produžiti ugovor. Muž mi rekao: Morali bismo ti malo srediti taj CV. Kad dete ispustila nisam, oblio me ladan znoj, noge oslabile ko u poslodavca.
„Da ti sredimo malo CV“ je rečenica koja je otvorila sećanje na sve ovo što se dešavalo u prethodnim godinama. Na sav moj trud da nađem nešto bolje i plaćenije od pisanja, da to bude regularno, čisto, da nema napaljenih funkcionera, da nema onih koji CV žele da tumače u subotnjem izlasku uz živu svirku, da nema fosilnih rođaka koji će mi nabrajati koliko ljubavnica radi ko PR, da nema kompanijski ulickanih menadžera juče ispilelih sa fakulteta koji mi se obraćaju nekom čudnom terminologijom za koju mi treba priručnik, da nema Vučićevog obećavanja smanjenja zaposlenih, a oni niču ko pečurke posle kiše, da nema onih koji s ostvarenim uslovima za penziju još uvek sede u državnoj fotelji s korenjem probilim do Japana.
Nisam ja idealista, jasno je meni kako stvari funkcionišu, nažalost.
Nisam idealista, već sam umorna. Davno je bilo kada sam u studentskim čitaonama koristila fluoroscentne flomastere i ambiciozno slala i sređivala CV svaki put unoseći nešto novo naučeno, stečeno.
Nisam idealista, ali ne mogu više da slušam kad mi radnik obezbeđenja kaže: Ja sam inženjer agroekonomije, al šta ću. Ili kada mi diplomirani tehnolog javi da ponovo utovara gajbe u Pivari.
Boli.
Nisam sujetna, nisam probirljiva, i dalje učim, radim mnogo toga, ali ne mogu po hodnicima javnih preduzeća više da srećem direktore koji se zbog starosti kreću pomoću štaka, koji prelaze iz partije u partiju da bi umrli na državim jaslama, dok nam premijer poručuje da cveta cveće. Misliš korov, Aleksandre?
Nisam idealista, ali ne mogu više da slušam bljutave ponude onih koji su u prilici da odlučuju.
Nisam idealista, samo suludo očekujem da ljudi imaju komadić obraza, ono neko parče koje još uvek može da se zacrveni i minimum samopoštovanja, onog koje je bitno da bi još uvek mogao da se nazoveš čovekom.
Nisam idealista, ali ne mogu više da slušam one koji govore „gazi bre, boli te dupe, od poštenja se ne živi“.
Nisam idealista, ali ne mogu da verujem da politički podoban portir „brani“ predsednika Opštine od problema običnog sveta.
Nisam idealista, ali mi se čini da ću pre uzgajati zečeve, otići u šumu, prodavati kirbi, nego što ću se poturati negde gde mi mesto nije, gde ću dopuštati da me premazane ruke funkcionera tapšu po zadnjici kao znak dobrodošlice u „radni odnos na nedoređeno“, gde ću politički podobnom bravaru na mestu pokrajinskog ministra nositi odelo na hemijsko, dok mi dobacuje o lepoti nogu i losiona za telo.
Nisam idealista, ali želim da verujem da će klinci koji uče, koji se bore, koji troše na obrazovanje novac poštenih roditelja, nekad negde za to ubirati plodove.
Nisam idealista, ali zaista hoću da verujem da u ovom suludom haotičnom društvu čovek još uvek svojim trudom, energijom, entuzijazmom, čistim hodom i predanošću može da kaže „Ja sam uspeo!“
