Čujem te.
Prilaziš.
Hodaš na prstima
lavirintom emocija,
dolazeći do obala rijeke
gdje nam je
i dah postao jedan.
Topao, ubrzan,
isprekidan…
Moja ledena, bosa stopala
nepomično stoje,
u onom istom beznađu,
čekajući da se ponovo
lelujavo prišunjaš.
Hrliš li?
Ili bojažljivo tapkaš
uskim ponorima
kroz koje smo procurili?
Znaš li da se bliži kraj
još jedne gluve godine?
Zašto čekaš da dođu
starački dani?!
Zar nisi još odrastao?
Bojiš li se?
Ja više ne!
Ukočeni, promrzli prsti,
još pomalo mrdaju,
dajući lažnu nadu
razumu
da ćeš ubrzo stići,
gordo koračajući
kroz mećavu,
da ih ugriješ.
Ne znam koliko još
strpljenja ima
u buretu konfuzije
i čežnje…
Otkucaji srca su brži,
u odnosu na
halucinaciju
o tupim koracima…
Tup-tup, tup-tup, tup-tup…
Sve su tiši…
Samo…
Hrabrost nam je bila velika
kada smo mislili da možemo
izaći bezbolno
iz igrarije zvane
ljubav…
Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke.
