U meni raste naša ljubav. Ako poraste još samo malo, nešto u meni će pući, izaći će puno krvi i ako na vreme ne pozovem taksi mogu da umrem.
Ljudi stvarno mogu da umru od ljubavi, a ne zbog ljubavi. Strahovi su veći kada smo sami.
On kaže „biće dobro“, a neće. Nekada stvari jednostavno ne budu dobro. Prazna materica u trudnoći nikada neće biti dobra stvar.
On misli popiću lek i sve će biti kao pre. Ja znam, popiću lek i u krvi ću roditi našu ljubav, bez prvog udaha, bez prvog plača. Rodiću strah za svaki sledeći pokušaj, tugu za ceo život, pa makar ona bila mala kao zrno susama, to je moja tuga, pod mojim rebrom.
Nisu njemu nego meni popucale vene od svakodnevnih uboda, ja sam noćima bdila sa rukom na stomaku opraštajući se sa našom ljubavi, nad mojom matericom se čudilo deset lekara, ja sam dobila tri različita mišljenja, ni jedno dobro, meni su ispred nosa zalupili vrata i prekršili svaku lekarsku etiku i zakletvu, ja se ne javljam na telefon danima, jer nemam snage da pričam o tome.
On to ne zna, njemu neko treba da kaže da neće stati svet ako propusti jednu utakmicu, ali će neki strahovi nestati ako ostane. Njemu neko treba da kaže da od klišea „biće dobro“ nikome nije bilo ni dobro, ni bolje, ali da je „uz tebe sam šta god da se desi“ smirujuće.
Njemu neko treba da kaže da ne postoji magična pilula, koja će sve ovo ispraviti, ali da i ovi trenuci mogu da budu magični, ako im nađemo neki smisao, a ima ga, nije ljubav veličine susama uzalud pala među nas.
Autor teksta poznat redakciji