Pominjala sam da se užasnem kad čujem majku da kaže – To mi je hvala što sam ti… što sam te… što sam se svega odrekla zbog tebe… što sam trpela tvog oca, što sam…
Moje dete nije tražilo da je rodim. Nije mi ništa dužna. Nikada od svojih roditelja nisam čula da sam im nešto dužna za ono što su mi pružili, dali, obezbedili.
Jedno dve nedelje pre nego što je umrla moja majka, kad smo već znali da je krenula na onu drugu stranu i da je odlazak pitanje dana, jedan rođak me je savetovao da je odvedemo u bolnicu, da je ne pamtimo takvu, da je moje dete ne gleda takvu.
Tih dana smo je na kratko vraćali među nas samo uz pomoć terapije koju je primala kroz infuziju, u kući, bila je mirna, čista, miršljava jer mene je moja strina naučila kako promeniti posteljinu ispod nepokretnog bolesnika i kako ga okupati u krevetu. Hranili smo je, kvasili joj usta, masirali, mazali losionima…
Pitala sam da li će tamo u bolnici isto tako brinuti o njoj, okretati je, slušati kako diše, kupati svako malo – odgovorio je – Znaš da neće, niti za to imaju vremena. Znači, da je ne bismo gledali i pamtili bolesnu, trebalo je da je odvedemo negde da umre, gde god to bilo, da bi nama bilo lakše.
Ništa od toga, odgovorila sam, ja sa tim da moja majka nije umrla dostojanstveno, okružena ljubavlju, možda svesna, kad se nakratko budi iz kome, da nisam pored nje, ne bih mogla da živim.
Tih dana, majka mi se obraćala sa mama, shvatila sam da u agoniji priča sa svojom majkom, da je vidi u meni, jer se samo meni tako obraćala, ja sam prihvatala ulogu, a onda trčala u kupatilo, puštala vodu da zagluši moje ridanje.
I danas mislim da to nije bila moja dužnost, sve to je mogao i moj otac, da je tih dana umeo da živi jer je on taj koji se zakleo na “u dobru i zlu, u zdravlju i bolesti” da je bila svesnija, ne bi mi dozvolila da sve to radim, ali za mene je to bilo pitanje ljubavi i i savesti.
Poslednje dve nedelje, spavala sam u fotelji pored kreveta u kome je ležala, sa glavom pored njene, da joj slučajno nešto ne zatreba, a ništa joj više nije bilo potrebno, da mi slučajno ne ode, a da je ne držim za ruku.
Otac, brat i ja nikada posle njene smrti nismo pričali o tome kako ju je bolest ruinirala, kako je otišla kao senka, niti je to bila naša uspomena koja dominira. Ako smo je pomenuli, a jesmo, govorim u prošlom vremenu jer ni otac više nije živ, to je bilo sa puno radosti i smeha.
Pretpostavljam da je povod za tvit iz teksta bio drugi tekst o ženi koja je pretrpela moždani udar, koju je porodica smestila u neku pomoćnu prostoriju bez da o njoj vode računa i koju su počeli da jedu crvi.
Moje srce to nikada neće razumeti jer ne radi se o tome da neko nije hteo, mogao, umeo da vodi računa o nemoćnoj osobi, nego o tome da nije potražio pomoć, a to je već zločin.
Ne umem da završim ovaj status…
Preuzeto sa: facebook.com
