Da li ste znaliDogađajiKulturaLjudiMjestanajnovijePojave

Marija Montesori – žena koja je „otkrila dete“

Marija Montesori, italijanska lekarka i učiteljica, koja je svojim idejama i novim metodama uzdrmala tradicionalne koncepte obrazovanja, rođena je na današnji 1870. godine.

Redakcija

danas.rs

Rano detinjstvo provodi u provincijskom gradiću Kjaravele, da bi se kasnije zbog očevog posla preselila u Rim.

Otac računovođa, bio je konzervativnih shvatanja, ali majka koja je bila stub porodice i pasionirana čitateljka podsticala je kćerkinu radoznalost i želju da uči.

Nije joj trebalo mnogo da probudi u Mariji odlučnost u upornost koja će porušiti prepreke sa kojima su se u to doba susretale mnoge devojčice tokom školovanje.

Umesto da se poput većine svojih vršnjakinja opredeli za klasičnu, ona u inat ocu upisuje tehničku gimnaziju koja je do tada isključivo bila rezervisana za dečake.

Tamo razvija interesovanja za matematiku i biologiju, međutim, ona sebi postavlja jedan viši cilj, a to je da studira medicinu.

Uspela je da uđe na fakultet iz drugog pokušaja, i to ne bez muka. Morala je da pohađa dodatne kurseve kako bi položila prijemni, pa čak i da traži specijalnu dozvolu od pape Lava XIII.

Usledile su potom godine odbacivanja i šikaniranja od strane profesora i kolega. Bila je prinuđena da odlazi u mrtvačnicu noću da bi radila vežbe koje su ostali studenti tu obavljali preko dana.

Kada je diplomirala 1896. postala je treća doktorka u Italiji.

Jeseni iste godina predstavljala je Italiju na međunarodnom, feminističkom kongresu gde je polemisala o društvenim reformama koje je potrebno sprovesti da bi žene imale jednaka prava kao i muškarci.

„Samo viši slojevi imaju predrasude po kojima je ženin život beskoristan“, odgovorila je tada jednom od novinara na pitanje kako je pacijenti gledaju u belom mantilu.

Ubrzo je počela da radi u azilu za decu sa poteškoćama u razvoju. Bila je zgrožena nečovečnim uslovima u kojima su ta deca boravila i tretmanom koji su dobijali.

Trudeći se da poboljša njihov položaj dohvatila se pedagogije i krenula je da ih podučava.

„Prvo čudo Montesori“ desilo se kada su njeni đaci na državnom ispitu iz čitanja i pisanja u ubedljivo nadmašila decu koja su išla u regularne škole.

Izvanredni rezultati koje je postigla sa njima doneli su joj ugled među kolegama i imenovanje za direktorku ortofreničke škole.

Iz veze sa doktorom Đuzepeom Montesanijem rodio se sin Mario. Marija još uvek nije bila spremna za brak i majčinstvo, zato je par zajednički odlučio da da dete na usvajanje jednoj seljačkoj porodici u okolini Rima.

Marija je sina često posećivala, ali mu je tek mnogo kasnije priznala da mu je ona prava majka. Ipak Mario joj je ostao privržen i bio joj najveća podrška u njenim profesionalnim poduhvatima.

Dečija kuća i nastanak pokreta

Marija je napustila ortofreničku školu 1901. i vratila se na fakultet gde se usavršavala u oblasti filozofije obrazovanje i antropologije.

Unirverzitet joj je tada otvorio širom vrata angažovavši je kao predavača budućim pedagozima.

A, 1906. godine čula je da se u siromašnom, rimskom kvartu San Lorenzo pravi vrtić za decu čiji su roditelji bili odsutni po celi dan zarađujući koru hleba žuljevitim rukama.

Marija je u toj ideji videla mogućnost da svoje tehnike iz ortofreničke škole isproba u radu sa zdravom decom i odmah se ponudila da bude rukovodilac dečije kuće.

Dečija kuća u San Lorenzu je primila prvu grupu dece od tri do šest godina u januara 1907. Jedino je Marija bila ushićena u vezi sa tim projektom, predosećajući da je na pragu nečeg velikog.

Opremila je prostor u skladu sa dečijim potrebama, učinila sve da im bude pristupačno i izbacila iz programa ono što im je bilo dosadno i komplikovano. Takođe, dodatno je razradila svoju viziju i poslala zarđala pedagoška pravila u istoriju.

Ishod je bio taj da su deca u kratkom vremenskom periodu sa lakoćom savladala stvari koja su bila predviđene i za starije uzraste.

U neugledni, sirotinjski kvart pohrlila je znatiželjna naučna javnost kao i dobrostojeće porodice koje su molile Mariju da provuče njihovu decu kroz svoje šake.

„Ništa nisam izmislila, samo sam dozvolila deci da žive i da oni meni budu učitelji, a ne ja njima˝- bio je ovo recept koji je davala strožim kolegama i previše zahtevnim roditeljima.

Do 1909. nikle su tri Montesori škole u Rimu i jedna u Milanu, a potom su njene novotarije uzurpirale učionice širom Evrope.

Preplovila je Antlantik 1913. godine i stekla značajne pobornike u Aleksanderu Belu, izumitelju telefona i Margaret Vilson, kćerci američkog predsednika Vudra Vilsona.

Trijumf njenog boravka u Americi predstavljalo je predavanje koje je održala pred prepunim Karnegi holom u Njujorku.

Sa izbijanjem Prvog svetskog rata rešila je da se sa sinom preseli u Barselonu, odakle je narednu deceniju posmatrala kako ideale koje je oduvek hrabro i besprogovorno zastupala guta mrak fašizma i nacizma.

U Vrtlogu političkih previranja

Marija je u Gaudijevom gradu osnovala laboratoriju za didaktičko ekspermetisanje i razvijala programe namenjene adolescentima.

Adolescencija je po njenom mišljenju doba kada dete traži svoje ja i svoju nišu u svetu koji ga okružuje.

Dok je ona u laboratoriji izazivala dečiju moć, u Italiji je sazrevao politički purbetlija koji će uskoro zavesti rigoroznu diktaturu.

Zarad opstanka njenih škola morala je da sarađuje sa fašističkom vlašću, ali je 1931.godine sprečila da njeni zaposleni polože zakletvu na vernost fašističkom vođi.

Besan, Musolini zabranio joj je da nastavi rad u domovini a nedugo potom u Nemačkoj po Hitlerovoj naredbi njene knjige su se našle lomači.
Ni u Americi njena učenja nisu promakla radaru antimigracione politike zbog čega bivaju odbačena.

Proterana iz intelektualnih krugova zapadnih civilizacija Marija pronalazi utočište za svoje ideje na istoku.

Krajem 1939. zaputila se sa sinom u Indiju gde ih zatiče početak rata.

Kao italijanska državljanka Marija biva, od strane engleskih kolonijalnih vlasti stavljena u kućni pritvor, dok su Maria poslali na prisilan rad.

Sina uspeva da spase uz pomoć uglednih prijatelja među kojima je bio i Mahatma Gandi.

Marija nastavlja rad u Indiji propagirajući tezu da je obrazovanje ključno za izgradnju mira i prevazilaženje ratnih trauma.

Bila je tri puta nominovana za Nobelovu nagradu za mir, ali joj je saradnja sa Musolinijem bila prevelika mrlja u biografiji.

Posle rata konačno je spustila sidro u Amsterdamu gde iznenada umire šestog maja 1952. tokom igre sa unucima.

Nasleđe

Marija i Mario su 1929.godine osnovali medjunarodnu Montesori asocijaciju – AMI, ali aktivnosti te organizacije su bile obustavljene usled političkog haosa u Evropi.

Nakon Marijine smrti njene ideje ponovo su popularizovane u Americi.

Danas u svetu postoji preko šezdeset pet hiljada Montesori škola, a kroz njihove programe prošla su neka od najslavnijih imena današnjice.

Pomenimo najpre one koji su našu svakodnevicu učinili zavisnom od interneta: Sergej Brin i Lari Pejdž (Gugl), Džimi Vejs (Vikipedija) i Džef Bezos (Amazon). Umuzičkoj industriji predstavnica Montesorijevaca je sada već kultna pevačica Bijonse. Ne moramo objašnjavati ko je Gabrijel Garsija Markes, alije značajan podatak da je i on bio Montesori đak.

Montesori obrazovni sistem sada ima koliko poklonika toliko i kritičara. Kao glavni njegovi nedostaci navode se prevelike slobode date deci i akcenat na individualnim zadacima a ne na kolektivu.

Možda bi Marijina zamerka njenim naslednicima bila to što se škole nalaze u luksuznim delovima svetskih metropola i što ih pohađaju uglavnom deca bogatih roditelja.

Preuzeto sa: danas.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije