Godinu dana pre mog rođenja pojavio se taj film. Em ruski, em ciganski, em pevaju, em konje kradu. Naravno da se moj se otac u film zaljubio „na odma’“, akorde poskidao, reči napamet naučio i na žurkama i sedeljkama bio glavni. Legenda kaže da je i moj dolazak na svet proslavljao sa „Androvera“ (Hop, hop, hop). Otud može biti i ovaj garav ten koji imam…
Taj film “Cigani lete u nebo“, kao što rekoh, i pesme iz njega obeležile su, kao i mnoge druge ruske i mađarske ciganske, moje detinjstvo. Na pecanje bi čak nosio gitaru, vukao mene malu sa sobom da ’vatamo babuške i u šipražju kanala pevamo uglas romanse. Nervirali smo one poštene pecaroše što vole da zabace sabajle udicu još dok ne svane pa onda do popodneva narednog dana da zure u nepomični plovak.
Mnogo je godina od tada prošlo, a onda je 2004. godine negde u proleće na zbijenoj sceni Doma kulture „Vuk Karadžić“, tamo na Bulevaru, postavljen mjuzikl po motivima novele Maksima Gorkom „Makar Čudra“, pod istim nazivom kao i film „Cigani lete u nebo“. Ljubavna priča Ciganke Rade i konjokradice Lojka. Cigani, sloboda, pesma, igra, Bosiljčić. Ma čudo!
Moj je otac negde u to vreme bio na rehabilitaciji posle infarkta. Obilazila sam ga svakodnevno u Sokobanjskoj, noseći mu novine i kulturne dodatke. Prva od stvari koje mi je rekao dok sam se vraćale sa razgovora sa njegovim lekarom je da tražim dozvolu da ga puste da gleda „Cigane“. Premijeru ne mora, al’ da kupim kartu i da mu doktor da slobodno veče. Lekar se bukvalno zarozao od smeha i rekao da nema teorije, kakvi Cigani, kakva muzika.
“Lezi i ćuti tu ako ’oćeš da živiš”.
Mene je povukao u stranu i rekao: „Njemu nikakva uzbuđenja nisu potrebna“.
Da, da… Al’ vi mog oca ne znate.
Sledećeg dana me zvao, a nije manje od deset puta, sve da proveri dokle sam stigla u pregovorima s lekarom i kad je shvatio da nema vajde od mene, skovao plan sa onim nesrećnicima iz sobe. Ide on da sluša „Cigane“, pa nek’ umre posle, rekao mi je. Rekoh mu da su kritike loše, da je scena Vuka mala za onoliki asambl jer je mene momak vodio na premijeru, al’ smo to od ćaleta krili k’o zmija noge. Ubeđivala da će se taj mjuzikl igrati sigurno još koji put, kad on prezdravi, al’ ne pomože ništa.
Strast ne poznaje i ne priznaje strah. Posebno ne od umiranja.
Evo već drugi put pišem o mjuziklima koji su imali uticaj na moj život. Žanr koji me ni ne privlači posebno. Ali, eto, oba su oblikovala na svojevrstan način moj doživljaj pozorišta i mnogo godina kasnije.
Kako bilo, ćale je moj iz bolničke postelje, stondiran mučenik svim mogućim tabletama da bi izdržao uzbuđenje i napor, odgledao zabačen u fotelju skučene sale Vuka, svoj prvi mjuzikl na daskama. Da se razumemo, to je bilo s početka odigravanja ovog fenomena u pozorišnoj istoriji Srbije. Vreme kada Pozorište na Terazijama nije bilo na Terazijama, kada nije imalo svoju salu, svoje daske, kada je na sceni bio takav krkljanac od glumaca, baleta, ansambla. Kada je akustika bila loša.
Sve to nije ni najmanje kvarilo utisak. Ovaj mjuzikl i tamo i kasnije na svojim Terazijama, izvođen preko 250. puta uz uvek rasprodate karte, na čijem se kraju polusatnim aplauzom nagrađuju glumci i celokupna postava, gde se traži bis kao na kakvom koncertu, je apsolutno spektakularan događaj, kome se publika, a i ja među njima, vraćam svake sezone.
Ne znam tačno šta je u pitanju, ali sam stekla neku sigurnost da mjuzikli ovog tipa imaju kakvu isceljiteljsku moć, zaista. Probude u čoveku izvesne emocije koje ni ne zna da ima. Koje ga oplemene za to kratko vreme. Nisu ni nalik onima u kafani, kad te udari treća čaša pa počneš da se grliš suznih očiju s muzikantima. I to je neka katarza, ali „Cigani“ su mađija prava. Ne daju ti mira, želiš ponovo da doživiš tu energiju i strast.
Mog su matorog preporodili. Gledao je još jednom, s početka ove decenije i zaključio da se Bosiljčić mnogo popravio i stasao u pravog Lojka Zobara.
Kao što rekoh ova je predstava izvestan fenomen, opljuvana od kritike, izvodi se bez prekida punih 12 godina sa nijednim praznim sedištem, a svako ko je u Beogradu ljubitelj pozorišta je gledao bar jednom. Ima nešto u toj metafori slobode, topota konja, prašine, lepljive strasti i vatre koja nas iznova vraća i vraća dok nam se dlanovi do krvi crvene od pljeskanja.
Idu hladni dani, počela je sezona. Bez obzira volite li Bosiljčića, ranjenog orla il’ konjokradicu, cigansku muziku, mjuzikle, pozorište uopšte, ako želite ushićenje u grudima, topot u ušima, slobodu u dlanovima, s velikom ljubavlju vam preporučujem ovaj spektakl za dušu.
Častite i dušu ponekad, utoplite je, duša je važna… Jer, što reče jedan veliki Rus davno: „Ne živi čovek samo od hleba“.
