Ne znate da li je vreme da svom detetu počnete da dajete džeparac? A ako je vreme, kako odrediti visinu džeparca? U kom vremenskom razmaku i da li da roditelj kontroliše trošenje džeparca? Pitanja su mnogobrojna, ali uloga džeparca treba da bude samo edukativna.
Kada?
Obično je najbolje sačekati da dete samo zatraži džeparac. Tada se može pretpostaviti da dete već ima neku svest o robnoj vrednosti novca, ali ni to ne mora da znači. Ako su u pitanju stvari koje ionako sami kupujete detetu, onda nema potrebe da dete novac ima kod sebe. Dobra lekcija je najpre slati dete u redovnu nabavku. Jednom kada shvati da novac nije nešto što roditelji bezuslovno imaju, nego je to nešto što se troši i zarađuje, vaše dete je sazrelo za džeparac.
Koliko?
Pravi odgovor bi bio „ni previše, ni premalo“, ali je u zavisnosti od starosti deteta i njegovih potreba to teško proceniti. Sledeće pitanje je stanje kućnog budžeta, ali to ne treba da znači da će imućniji roditelji obavezno svom detetu davati veći džeparac. Jednostavno se trudite da budete realni – prevoz i užina su ono što vaše dete mora dnevno da plaća (osim ako ga vi ne vozite i/ili ne spremate užinu kod kuće), pa se sve preko toga smatra luksuzom. Uzmite u obzir da je veća verovatnoća da pokvarite dete ako mu date više novca nego što mu je potrebno. Dete sa više novca će taj novac manje ceniti i veća je opasnost da će ga potrošiti na bespotrebne stvari. Recimo nezdravu hranu, cigarete ili alkohol. A to ne biste želeli, zar ne?
Koliko često?
Dnevno, nedeljno ili mesečno? Možete o ovome da se dogovorite sa detetom, možete da probate sve varijante na neko vreme, ali je najbolja varijanta da džeparac dajete na dnevnom nivou. Zašto? Zato što su iznosi za detetovo raspolaganje manji, čime se smanjuje opasnost da ga dete potroši na nepotrebne stvari, a takođe imate i kontrolu nad detetovim troškovima. Kada vam dete dokaže da možete imati poverenja u njega, možete razmisliti o tome da mu džeparac dajete na mesečnom nivou. To će za dete biti sasvim nova odgovornost koja će mu pružiti priliku da „vežba“ raspolaganje sopstvenim troškovima, da nauči da pravi prioritete i da nauči da se odriče nepotrebnih stvari.
Ne upadajte u zamke tipa – usluga za novac. Ako naviknete dete da će džeparac dobiti samo ako obavlja kućne poslove, navići ćete dete da radi samo kada mu se plati. Pa čak i one obaveze koje bi trebalo da su samo njegova odgovornost, kao na primer sređivanje svoje sobe.
Ne ucenjujte dete da će dobiti novac samo ako donese dobre ocene i slično. Ucena ga ničemu neće naučiti, a vi nećete time navesti dete da školske obaveze shvati ozbiljnije.
Ako ste odredili visinu džeparca i ritam davanja, držite se toga. To što je dete sav džeparac potrošilo odjednom, ne znači da mu vi morate odmah nadoknaditi ostale troškove. Pustite ga neka istrpi taj jedan mesec, pa će lekcija biti uspešno naučena. Jednom kada nauči da odgovorno raspoređuje i troši svoj novac, znaćete da je vaše dete na putu da nauči pravu vrednost novca. Tada razgovarajte sa njim o štednji.
Poželjno je da kontrolišete detetove troškove, ali nemojte da prelazite granice. Vaše mešanje mora da ima meru, posebno ako želite da vam dete postane samostalno i odgovorno. Ako ste stalno tu, dete će znati da u momentu krize uvek može da se osloni na vas, pa se neće ni truditi da samo rešava probleme koji se stvore ispred njega.
