Kada kažu kako na mladima svijet ostaje, zasigurno misle na mlade poput Đorđa Ogrizovića. Nakon predstavljanja mladih iz svijeta, za koje Gugl vjeruje da mogu promijeniti svijet, red je da vam predstavimo njega, koji je dobio priznanje najboljeg mladog naučnika na svijetu, a pri tome dolazi iz Srbije. Ovaj srednjoškolac iz Beograda, dobitnik je prestižne nagrade Svjetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine, što je bio i više nego dovoljan povod da otkrijemo kada i kako se počeo baviti naukom, kao i za šta je tačno dobio svoje priznanje. Vjerujte, nakon ovog teksta će vam biti jasno da svijet zaista ostaje na mladima, baš ovakvim kao Đorđe.
“Zvanje ,,najboljeg mladog naučnika na svetu“ je velika čast i veoma mi godi, ali prestižna nagrada Svetske organizacije za zaštitu intelektualne svojine (koju mi dodeljuje naš Zavod za zaštitu za intelektualne svojine) odnosi se na ovo jedno, ozbiljno i obimno istraživanje koje sam sproveo – Prečišćavanje vode zagađene fenolom procesom hidrodinamičke kavitacije, ali lično smatram da to nije dovoljno da bih bio najbolji na svetu”, skromno počinje Đorđe.
Nada se da ću u životu tek postati naučnik, jer se sada, kako dodaje samo bavi onim što voli i srećan je što nailazi na podršku različitih osoba. Ova nagrada je uslijedila nakon brojnih domaćih (regionalnih i republičkih) nagrada koje je osvajao tokom prethodne dvije godine, ali prije svega zahvaljujući zlatnoj medalji iz oblasti zaštite životne sredine na 23. svetskoj olimpijadi mladih naučnika.
Kada se javio interes za nauku i kako su izgledali tvoji počeci u nauci?
Naukom sam počeo da se bavim u sedmom razredu osnovne škole, u okviru Regionalnog centra za talente Beograd 2. Tokom sedmog i osmog razreda radio sam dva istraživanja vezana za istoriju sa kojima sa osvojio prve nagrade na republičkim smotrama. Kao i svaki početak, ni ovaj nije bio lak, ali mi je posebno drago što sam se u tom periodu bavio ovom društvenom naukom koju i dalje mnogo volim, jer sam se tada upoznao sa istraživačkim procesom.
U gimnaziji sam se posvetio oblasti koju takođe mnogo volim, a to je zaštita životne sredine. Uz veliku i nesebičnu pomoć mentora prof. dr Borivoja Adnađevića sam uspeo da izvedem ovo istraživanje vezano za prečišćavanje vode. Naravno, značajnu ulogu u upoznavanju sa istraživačkim procesom imao je i moj rad u Istraživačkoj stanici Petnica na programu hidrohemije.
Prečišćavanje voda zagađenih fenolom, bio je fokus tvog rada. Kako gledaš na ekološku situaciju, ali i svijest stanovništva i u čemu pronalaziš rješenje?
Fenol se godišnje proizvede u velikim količinama, a smrtonosan je po čoveka pri veoma niskim koncentracijama. Zbog ozbiljnosti ovog problema u prečišćavanju vode od fenola koriste se brojne metode, ali one imaju različite nedostatke, kao što su visoka cena, loša efikasnost i neselektivno prečišćavanje. Ispitujući uticaj različitih parametara na ovaj proces, ispostavilo se da je metoda hidrodinamičke kavitacije veoma efikasna metoda u rešavanju ovog globalnog problema.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, danas u svetu 1,6 milijardi ljudi koristi vodu za piće koja je zagađena zbog čovekove nemarnosti. Zaštita životne sredine ne počinje od neke multinacionalne kompanije ili države (mada je neophodno da one to podržavaju i podstiču), već od pojedinca koji mora biti svestan da ugrožavajući životnu sredinu šteti pre svega sebi i svojim potomcima, pa tek onda i drugima. Stvarno je važno da se, ukoliko je to moguće, otpad reciklira, da se otpaci odlože na za to predviđeno mesto, da se štedi električna energija i da se pogotovo obraća pažnja na vodu i rezerve vode za piće na Zemlji.
Koliko je odricanja i posvećenosti potrebno za bavljenje naukom?
Ne mislim da sam se zbog bavljenja naučnim i pre svega istraživačkim radom odrekao bilo čega. A pogotovo ne druženja, izlazaka i zabave. Često se misli da osobe zbog većeg uspeha u nekoj oblasti moraju da se odriču mnogo čega i da zbog toga nisu toliko angažovane u drugim segmentima života. S time se nikako ne slažem. Do sada sam učestvovao na brojnim takmičenjima (iz prirodnih i društvenih nauka, iz likovne kulture) i nisam se ni u jednom trenuku odricao bilo čega. S obzirom da sam se bavio onim čime volim, sve te aktivnosti su mi samo ulepšale vreme, a nikako me nisu ograničile ili mi zasmetale. A pogotovo ne bavljenje naukom koje je u ovom periodu pre svega mentorski rad, a ne pravi, samostalni, istraživački proces.
Čija podrška ti je bila potrebna i kakve planove imaš za budućnost?
Da nije bilo osoba koje su mi pomogle i koje su me uputile na ovo istraživanje, mislim da ne bi bilo nijedne nagrade koju sam do sada osvojio, i veoma sam zahvalan na nesebičnoj pomoći koju sam dobio. Želim da izrazim veliku zahvalnost svom mentoru, profesoru dr Borivoju Adnađeviću sa Fakulteta za fizičku hemiju Univerziteta u Beogradu. Njegova posvećenost, zainteresovanost i želja da mi u svakom trenutku pomogne su za mene bili veoma važni. Takođe, izražavam svoju zahvalnost za pomoć i saradnju zaposlenima u Rudarskom institutu u Beogradu, u Laboratoriji za zaštitu životne sredine, a naročito mr Mihajlu Gigovu i Sandri Petković koji su mi pomogli prilikom rada u laboratoriji.
Za podršku i savete se zahvaljujem svojim gimnazijskim profesorima, Tatjani Đurić, profesorki hemije, i Milanu Gordiću, profesoru fizike, a i čitavom kolektivu Treće beogradske gimnazije i razrednom starešini na podršci i razumevanju onog čime se bavim. Hvala i mom prijatelju, Filipu Boškoviću, studentu molekularne biologije Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu na strpljenju da odgovori na sva moja pitanja i stalnoj izuzetnoj podršci. Srećan sam što sam zahvaljujući podršci ovih i drugih osoba uspeo da izvedem samo istraživanje, da se bavim onim za šta iskreno mislim da je preko potrebno i veoma važno – a to je zaštita životne sredine i njeno unapređenje.
Planiram da osnovne studije završim u Beogradu, i one će se odnositi na zaštitu životne sredine, sa aspekta hemije. Nakon završenih osnovnih studija želeo bih da master i doktorske studije upišem negde u inostranstvu. Voleo bih da svojim budućim radom doprinesem zalaganju naših istraživača i profesora, i pomognem im u njihovom i našem naporu da se očuvamo kvalitet i količinu pijaćih voda u Srbiji.
Koliko je nauka „in“ među mladima i imaš li neku poruku mladima zašto bi se njome trebali baviti?
Nauka, kao i bilo koji druga oblast među mladima, biće popularna onoliko koliko nam se nudi. Najvažnije je da se razvija interesovanje za sadržaje koji prevazilaze školu. To se postiže prvo vaspitanjem, zatim posvećenošću nastavnika i profesora, i na kraju samostalnim angažovanjem. A naukom se (kao i muzikom, crtanjem ili sportom) treba baviti jer nam daje osećaj ispunjenosti, a misao da radimo nešto korisno nas čini srećnim. Da bi se konkretno nauka popularizovala, potrebno je medijski ispratiti rad organizacija koje se bave promocijom i uvođenjem mladih u nauku.
Izdvojio bih Regionalni centar za talente Beograd 2 i Istraživačku stanicu Petnica koji rade na popularizaciji i zdravom predstavljnju nauke kod mladih. Ima još ovakvih organizacija, ali se o njima nažalost ne čuje niti često niti dovoljno.
Sve veći porast „odliva mozgova“ navodi mnoge mlade da napuste svoje države. Imaš li ti želju da ostaneš ili odeš i zašto?
Veoma bih voleo da ostanem u Srbiji, i da se nakon master i doktorskih studija vratim. Sigurno ne može biti niti bolje niti lakše ukoliko svi oni koji su obrazovani odu iz zemlje. Želja za lagodnim životom je, čini se, danas važnija od bilo čega drugog. Kada su tokom druge polovine devetnaestog i početkom dvadesetog veka mladi talentovani studenti odlazili na školovanje u inostranstvo (o trošku države), oni bi se nakon studija vraćali u Srbiju. Velika razlika između tadašnjeg vremena i sadašnje situacije je u tome što danas ne postoji sistemsko podržavanja obrazovanih i talentovanih ljudi.
Takođe bih želeo da i ja u budućnosti budem taj koji će pomoći mladim ljudima da se bave onim šta vole. Verujem da će, i kada ja dođem u godine svojih mentora, biti đaka zainteresovanih za nauku i tada će biti najvažnije da budu tu profesori koji će im pomoći.
Gdje sebe vidiš za deset godina i vjeruješ li da pojedinac može doprinijeti poboljšanju života na svijetu?
Za deset godina sebe vidim kao osobu zadovoljnu sobom, baveći se najverovatnije oblašću environmental science. Verujem da ću tada govoriti drugima o važnosti očuvanja i zaštite životne sredine. Jedan pojedinac ne može sam promeniti ništa (ukoliko nije uticajni milijarder), ali verujem da mnogo obrazovanih, pametnih i moralnih osoba svakako mogu učiniti kako našu zemlju, tako i čitav svet boljim mestom za život. Ajzak Asimov je zapisao da je „najtužniji aspekt života danas to što nauka brže sakuplja znanje i ideje nego što društvo sakuplja mudrost“. Baš zbog toga bih voleo da svojim budućim radom doprinesem da se konkretno primene sva znanja i zalaganja istraživača, naučnika i profesora u očuvanju životne sredine.
Kako izgleda tvoj prosječan dan i jesi li uprkos nauci, sklon prosječnim aktivnostima mlade osobe. Internet, računar, društvene mreže. Kako komentarišeš današnji online, ali i offline svijet. Druže li se mladi izvan online sfere?
Moj prosečan dan izgleda isto kao i dan bilo kog drugog srednjoškolca. Jedina je razlika u tome što sam odlučio da svoje slobodno vreme posvetim bavljenju naukom, a da se, na primer, manje bavim internetom i društvenim mrežama. Smatram da je najveći problem danas kod mladih sveprisutno nezadovoljstvo sobom i sopstvenim žvotom. Nedostaje samoinicijative. U onlajn svetu vam se stalno serviraju neke nove vrednosti, novi trendovi koje navodno morate ispratiti da biste bili „in“. U takvom okruženju stradaju svi oni koji su nedovoljno ukorenjeni u svom shvatanju sveta.
Brzina svakodnevice vam ne dozvoljava da se bilo čemu detaljno posvetite, već je potrebno da uvek i u svakom trenutku budete na površini, da imate prividni osećaj da o svemu znate sve, a u stvari – ni o čemu ništa. Ovo nije problem mladih samo u Srbiji, već svuda u svetu. Humanističke i društvene nauke se ograničavaju, predstavljaju kao nauke drugog reda, multidisciplinarnost se predstavlja kao nešto što je poželjno ali danas praktično nemoguće, a sve to direktno stvara prostor za veće i brže napredovanje virtuelne realnosti u svakodnevnom životu. U takvom okruženju, konačno, moguće je mnogo lakše kontrolisati i uticati na čitavo društvo.
Šta je najveća i najbolja životna lekcija koju si naučio i želiš je podijeliti sa drugima?
Ne treba nikada odustati od želja, nadanja, mora se biti uporan i istrajan. Danas se sve može uraditi ukoliko znate gde da tražite, i kome da se obratite. Potrebna je samoinicijativa. Postoje brojne vanškolske aktivnosti – takmičenja, debate, nauka, sport, muzika, ali se svakoj treba posvetiti i izdvojiti određeno vreme na njih. A ako sad nemamo vremena za takve aktivnosti, ne znam kada ćemo imati.
