Nakon prvog dijela intervjua mama i ćerki, odlučile smo da nastavimo potragu za zanimljivim sagovornicama, koje će zajedno sa svojim mamama/ćerkama pokazati Loli kako se dobro poznaju. Zaista, u nekim odgovorima smo dobili identična razmišljanja, a čak i pretpostavke njih samih šta će jedna o drugoj reći. Glavne uloge u ovoj epizodi neraskidivog drugarstva i podrške pripale su raspjevanim Kristini Ivanović i njenoj mami Mirjani. Inspirativnoj i snažnoj Sandi Lojić sa njenom Milicom, kao i Biljani i Sofiji Lukić.
Sanda Lojić i Milica Lojić. Nismo sigurni koja od njih nosi faktor “poznata mama ili ćerka” jer Milica ima X faktor, a Sanda stoji iza uspješnog romana “Krivica”. Upravo zato ove dvije snažne, samouvjerene i hrabre žene bile su prvi odabir redakcije, kojem smo se istinski obradovale. Odgovarale su odvojeno, Milica je bila na moru, a Sanda je čekala u Banjaluci.
Koje su vaše najveće sličnosti, a u čemu ste drastično različite? Na koji način usklađujete stavove?
Sanda: Sličnosti: Volimo bez rezerve, patimo duboko, humanost, vidim sebe u njenim mladalačkim nestašlucima, znamo sa lovom. Razlikujemo se, ja perfekcionista u svemu, a kod moje Milice sve laganini. To nas obje sluđuje, ali ja nju učim redu, a ona mene uči da se opustim i to na kraju ispadne super.
Milica: Najveća sličnost je što znamo voljeti, naravno pored dosta drugih, a najveća razlika što je ona trodupla Djevica, a ja ne. (smijeh)
Kako biste opisale jedna drugu ?
Sanda: Moja kćerka je luckasta Vodolija, nasmijana i razdragana, raspjevana pa i opuštena, nježne duše i srca, a ima majku Djevicu, red, rad i disciplina, ali sam realna i stroga. Nas dvije se nadopunjujemo. Na sve to, luđački se volimo, bezgranično.
Milica: Perfekcionista koji voli. Uporna u nastojanju da od mene stvori dobrog čovjeka, sa željom da me jednog dana gleda kao uspješnu osobu koja je sve izgradila svojim rukama, sve u svemu, posebna je zbog načina na koji gleda svoje dijete kako odrasta.
Šta je ono što nju čini superženom?
Sanda: Superćerkom? Milica je ćerka svoje majke, vaspitana, obrazovana, kulturna, ima stila po svakom pitanju, prelijepa je, ali to ne koristi, ima predivan glas i super pjeva, Milica je radost za majku. Za njenih dvadeset godina, ne računajući neke svakodnevne frkice, ja sam najbezbrižnija majka na svijetu.
Milica: Njena ustrajnost, želja za životom, konstantni borac u borbi koja se zove život, njena ljubav.
Čime te iznova uspijeva nasmijati i oraspoložiti?
Sanda: Svojom prirodom koja je vesela, razdragana, luckasta, bezbrižna, pomalo hedonista i dozirano sebična, što je dobro u ova vremena koja su zaista nemilosrdna. Ponekad i ja učim od nje. Ona je raspjevano biće koje je melem za mene.
Milica: Znala je dosta u posljednje vrijeme oraspoložiti me novim dešavanjima koje smo zajedno, a i individualno, radile i nasmijati me posebno kad želi upratiti današnje trendove, fazone, biti u toku što se kaže.
Mama je osoba koja može biti autoritet ili prijateljica. Kakav je tip mame Sanda i može li se biti oboje?
Sanda: Ja sam vrlo stroga i zahtjevna majka i kada Milica izvršava svoje životne obaveze kako treba s druge strane, ja sam joj najbolja prijateljica i podržavam njene odluke pa i ludosti. Čak joj nekada i dam ideju za neku “ludost”.
Milica: Smatram da može oboje, jer sam u raznim situacijama u mami naišla i na prijatelja. U nekim sam od nje mogla dobiti savjete pravog, iskrenog prijatelja, situacije koje su dio mog života kao mlade djevojke, ali isto tako često su te situacije bile i mnogo ozbiljne da je majka, naravno, trebala biti autoritet i prije svega roditelj.
Kristina Ivanović je dobro poznato lice, koje je zabavljalo djecu širom RS-a svojim voditeljskim i pjevačkim vještinama. Vodila je dječju emisiju na RTRS-u “Kiki šou”, a danas je članica banjalučke filharmonije i CKUD “Veselin Masleša”. Zajedno sa braćom Lukijanom i Nemanjom, bavi se muzikom od djetinjstva, a u intervjuu je učestvovala sa svojom mamom Mirjanom.
Kada si bila najponosnija na nju?
Kristina: Kao i svaka porodica, imali smo svoje teške trenutke u životu, ali majka je uvek bila stub koji nas je čvrsto držao na zemlji i kao bitna figura u porodici nije dopustila da nas bilo kakvi trenuci slome. Zahvaljujući njoj shvatam šta je porodica, šta je majka i šta je borac. Ovim želim da kažem da ne trebaju da postoje određeni momenti kada ću se ponositi. Svakog dana se ponosim, jer je ona moja majka.
Mirjana: Kada je 9. januara 2016. godine, na svečanoj akademiji, povodom Dana Republike Srpske pevala pesmu “Zavjet”. Glasom, emocijom, pojavom uspela je da dotakne srce svakoga ko je bio u dvorani Borik, ali i pored tv ekrana. Bio je to njen veličanstven nastup, neponovljiv. Kad gutate suze, a srce vam veliko.
Kompromis je dio vaše svakodnevnice ili se zna čija je zadnja?
Kristina: Zadnja je obično tatina. Mi volimo mnogo da pričamo i da kažemo ono što mislimo, pre ili kasnije ako ne dođe do kompromisa, zadnja reč će pripasti onom ko je bio u pravu od početka.
Mirjana: Poštovanje je ključna stvar u odnosima roditelj dete, stoga je zadnja onoga ko je roditelj. Kada je to prisutno, imaćete manje sukoba, ali današnje vreme zahteva i puno kompromisa.
Čime te uspijeva izbaciti iz takta?
Kristina: Teško je razumeti roditelja, jer ne proživljavaju isto što i mi i obratno. Sukob generacija često ume da bude frustrirajući i zamoran. Nerazumevanje mojih želja koje za nju ponekad deluju apsurdno, a meni kao mladom i živom stvoru deluje kao sasvim ostvarljivo. Potreba da sve bude savršeno jasno, čisto i pedantno je za mene nešto nerazumljivo, jer obično volim imati svoj mali kreativni nered.
Mirjana: Umetnička kreativnost u obavljanju kućnih obaveza. Neraspremanje sobe, razbacani notni zapisi, nered, koji se posle nekoliko dana sredi, rasejanost.
Kada ste zadnji put uradile nešto zabavno/ludo zajedno?
Kristina: Desi nam se da odemo u grad zbog nekog pregleda, a onda se vratimo sa minusom u novčaniku i punim kesama svega i svačega. Volimo kada smo same kući, a to je retkost, da odvrnemo muziku i onda slušamo Josipu Lisac, Stijene, Laru Fabian i pevamo obe i glupiramo se…
Mirjana: Pre par dana otišle smo kod očnog lekara na pregled, a završile sa punim kesama u rukama. Kupovina nije bila planirana, ali etooo rasprodaje su u radnjama.
Koja je tvoja uspomena na djetinjstvo?
Kristina: Svi festivali na kojima sam nastupala. Mama je bila ta koja se brinula da uvek budem sređena tip-top i da budem slatka kao bombonica! Bila je frizer i kostimograf, a još je radila sa mnom i koreografiju. Možda je za nju bilo ponekad iscrpljujuće, ali sam sigurna da smo obe uživale u zajedničkim trenucima. To je jedan fragment od, mnogih lepih, uspomena sa njom.
Mirjana: Kristini sam čitala svako veče pred spavanje priče, pesmice, dok ona sa pet godina nije uzela knjigu i rekla: “Ja ću sad čitati, lezi…” Zgrabila je knjigu i nekim njenim rečima izgovarala brzinom svetlosti pesmice… Pesmu “Ljutito meče” znala je napamet i, dan danas, obe krenemo naizmenično da recitujemo istu pesmicu kada imamo naše ženske trenutke… Bila je prava čakljalica, pričalica. Rano je počela da nastupa na dečijim festivalima i bila je pravo malo čudo od deteta na sceni. Zvrk. To su lepi trenuci u kojima smo obe uživale, od smišljanja kostima, koreografije, frizure.
Koji je najbolji savjet koji si dobila od nje/dala joj?
Kristina: Da se borim za svoju sudbinu, postanem svoj i nezavisan čovek.
Mirjana: Da bude kreativna u kuhinji. Lako je napraviti ručak od 500 grama mlevenog mesa i nahraniti petoro ljudi, ali napravi ručak od 150 grama mlevenog mesa i da svi budu siti… Malo je nekad mnogo, samo treba uložiti puno ljubavi i potruditi se…
Biljana Lukić, novinarka i književnica. Svoju karijeru počela devedesetih kao novinarka, urednica i voditeljka programa Studija B. Sigurno ste čitali njenu knjigu “Maskarada”, a ako niste, obavezno to uradite. Osnovala je firmu “Dream House” za menadžment, konsalting i PR. U intervjuu je učestvovala sa ćerkom Sofijom. Inspirativni i autentični odgovori srž su ovog intervjua.
Koje su vaše najveće sličnosti, a u čemu ste drastično različite? Na koji način usklađujete stavove? (Kompromis je dio vaše svakodnevnice ili se zna čija je zadnja?)
Biljana: Karakterno smo sličnije nego što bi Sofija želela. Stalno mi zamera što postavljam visoke kriterijume, a ista je takva u odnosu i prema sebi i prema drugima. Razgovore neretko završavamo s: “Prestani da me mučiš svojim govorima”, ali naređenja nema, smatram da deca treba da prave i greške iz kojih uče život.
Sofija: Mama je avanturista i veoma je uporna, a ja više “igram na sigurno”. Guramo jedna drugu i obema nam je mnogo stalo do mišljenja one druge, zajedno prolazimo kroz teške trenutke. Ume nekad baš da me nervira, ali se oslanjamo jedna na drugu u svim situacijama.
Knjiga/film koji najbolje opisuje vaš odnos (ili ga prosto obožavate gledati zajedno)?
Biljana: Tu knjigu će, imam osećaj, možda baš ona napisati jednog dana. Zajedno gledamo filmove i serije oduvek; nekada Uspavanu lepoticu i Snežanu, danas “Game of thrones” i sve romantične filmove. Tokom gledanja pričamo o odnosima među ljudima, vrednostima, životu; dragoceno mi je vreme u kome smo “samo drugarice koje zajedno gledaju TV”.
Sofija: Ništa na svetu ne volim kao gledanje serija i filmova s mamom. Film uz koji uvek plačemo je “Notting Hill”, obe smo zaljubljene u osmeh Džulije Roberts.
Koliko se često svađate i kako rješavate probleme?
Biljana: Ne svađam se ni sa kim, posebno ne s decom koja su srce mog bića. Kada mi se ne dopada ono što uradi, to joj i kažem i objasnim gde je pogrešila. Ona pak smatra da sam surova, jer je “pogledam tako da celu noć ne može da spava, dok su druge mame super, kazne ili ćušnu dete i ono onda nastavi po starom”.
Sofija: Ne svađamo se skoro nikad, ali često ulazimo u diskusije koje večno traju zbog toga što imamo različita mišljenja. Najbolji momenti su kad ja pobedim, tj. kad mi kaže: “OK, može i tako da se gleda na stvar”.
Kako bi opisala svoju mamu/ćerku?
Biljana: Sofija se rodila kao odrasla osoba jake volje, velikih želja i visokih kriterijuma. Poslednjih šesnaest godina sve što radim i činim ima za cilj da opavdam njena očekivanja u vezi mene i da je ne razočaram kao čovek. Njen svet je crno-beli, sve ili ništa, stiskam fige da ostvari sve o čemu mašta.
Sofija: Ona je “one of a kind”. Luđa je od svih tinejdžerki koje znam, nekad je pravdam drugaricama koje šokira onim što govori. A kad je gusto, opasna je i snažnija od celog sveta, ponosna sam na nju.
Odrastanje djeteta i shvatanje da ono postaje samostalna osoba je divno, ali i teško iskustvo za svaku mamu, u smislu prilagođavanja i puštanja djeteta. Kako je bilo pustiti ćerku da krene svojim putem i šta je najbolji savjet koji je dobila (si dobila)?
Biljana: Svakodnevni žal što više nema moje bebe da je gnjavim, ljubakam, mazim, smenjuje se s ponosom na pametnu, lepu devojku koja ravnopravno s nama, odraslima, učestvuje u svim porodičnim odlukama. Nikada joj nisam ništa zabranjivala ili ograničavala izlaske, kažem joj da proceni kako i šta treba i uvek postupi strožije nego što bi moja granica bila. Kad krene s drugaricama u grad i kad joj kažem: “Nemoj da radiš ono što ja ne bih”, odgovori mi sa: “Nisam blesava da radim to što bi ti”. A savete smatram precenjim, deca slabo slušaju šta im roditelji pričaju, ali ih savršeno kopiraju.
Sofija: Mama razume period u životu kroz koji trenutno prolazim. Mogu da je ubedim i u ono što ne odobrava, ako su mi razlozi dovoljno dobri. Najveći mi je oslonac, tera me da guram dalje i da se ne predajem i kad me to nervira i kad samo želim da me ostavi na miru. Ništa mi ne brani, jer zna da nikada neću zloupotrebiti slobodu koju mi daje.
Kroz ove intervjue spoznajemo svu ljepotu odnosa majki i ćerki, sve one uspone i padove koji ga prate, a ujedno pronalazimo i inspiraciju za sve one odnose koji su pred nama. Razgovarajte sa svojim majkama, s ćerkama, to je neprocjenjivo i razgovora nikad dosta. Hvala djevojkama i ženama, a Lola nastavlja da traži inspirativne odnose. Ako imate neki prijedlog inspirativnog odnosa majki i ćerki, javite nam se.
