Pano od jute i naši crteži-čestitke nažvrljani flomasterima. Onim što su uvek bili izgriženi pri vrhu tokom stvaralačkih kriza. Čiju smo osušenu srž krišom vadili, a plastičnu cevčicu koristili za igranje ‘’pljuca’’. I završavali u ćošku guleći farbu s radijatora od dosade. Damjanova mama sa rogom na glavi i moja sa smeđim dugmetima umesto očiju. Obe sa krivudavim osmesima. Naše izgrebane šake nakon mučnog obračuna oko crvenog flomastera. Vaspitačicin tri-četiri-sad poklič i pesma koja bi poletela oko sveta, lepša nego bajka, jer nema deteta ni cveta, nema dok ne rodi majka. Zatim cveće koje smo krali iz bašte bele Danice i poklanjali našim bakama. Damjanove iščupane uši i moji postiđeni obrazi. Crveni kao karanfili što marširaju gradom u uskom celofanu. Osmi je mart, dan kada su drug i drugarica napokon jednaki pred partijom, narodom i Klarom Cetkin. On s crvenom petokrakom, a ona s pomenutim crvenim karanfilom.
Dan u kome mi mama naredne četiri godine, pored vrećice s patikama za fizičko i kese za blok broj pet, utrapi i svoj neraspakovani sindikalni poklon. Na putu do škole mrmljam ‘’Srećan osmi mart, učiteljice!’’ i opominjem se da ovog puta ne zurim u pod. Vlada ‘’Krstača’’ mi još u školskom dvorištu pred početak prvog časa taj isti poklon zapleni. Zalepim mu šlajmaru. Uzaludno iščekujem pomoć dok udarci pljušte, jer Damjan ne ide u moju školu. Tuču prekidaju zvono za prvi čas i opomene direktorke da se devojčice ne smeju tući na osmi mart. Za druge dane ne znam, nije spomenula. Strelja nas pogledom sa prozora prvog sprata. ‘’Matora julovka’’, promrsi Vlada. A iz direktorkine crne kovrdžave kose štrči crveni karanfil.
Onda idem u sedmi razred i dečaci su nama devojčicama poklonili svoju užinu. Debeljuškaste pubertetlijke se ustručavaju da prihvate poklon, jedna plače u školskom veceu. Ja sam oduvek mršava. Jedem zdušno da mi ode u sise i posmatram kako razredna postiđenim dečacima pretura po džepovima. Vadi sitniš i sabira ga u hodu tačno u paru. Razredna predaje matematiku. Onda pošalje dvojicu najmanje prefriganih da na obližnjoj pijaci kupe dvanaest karanfila, posebno upakovanih. Devojčice vade ogledalca i šljokičava labela, nameštaju šiške, biće svečano. Ja se cerim u ogledalce u obliku jabuke i uklanjam ostatke užine. Imam Sunđer Bob zube i tu se nažalost ništa ne može. Ogledalce mi je poklonio Damjan za neki prethodni osmi mart. Naterala ga mama. Sve smo spremne, iščekujemo. Jedino ona jedna najdeblja još uvek plače u veceu.
Svake godine u ovo vreme društvene mreže postanu poprište borbe između smernih karanfiluša i žena kojima je svaki dan osmi mart. Prve su rodonačelnice svih oblika komercijalizacije vezanih za dan žena. One haštaguju Svarovskog i najdivnijeg supruga na svetu. Osećaju se voljeno po fejsbuk statusima i postuju foto-pačvork najdražih momenata tog dana. Ove druge su neustrašive braniteljke autentičnog značenja dana žena. Njihovim venama teče sertifikovana krv američkih tekstilnih radnica s polovine devetnaestog veka. Proključala od mizoginije sa kojom se svakodnevno susreću u sopstvenom domaćinstvu, na radnom mestu, na ulici i u televizijskim prenosima sednica parlamenta. Njima ne treba jedan dan godišnje da bi se setile da su žene-majke-kraljice. Savršeno nenadjebive i savršeno nezajebive. Jedino u čemu se i jedne i druge slažu jeste da su karanfili i ‘’tacky’’ i nepoželjno retro. A ja se ne slažem ni sa jednom od njih.
Nisam autentična čukununuka američkih tekstilnih radnica, ali ne nosim ni Svarovski kristale. A ipak neizmerno volim dan žena, jer smatram da sve važne stvari na ovom svetu treba da imaju svoj dan. Dok obmotavam točkove svog bicikla kilometrima prašnjavog druma ili plutam do samozaborava po toploj površini obližnjeg jezera, čini mi se da nema lepše proslave života i činjenice da sam jednom rođena. Onda se setim mamine čuvene Vieneta torte i ipak jedva čekam i svoj rođendan. Jer lepo je imati jedan sasvim poseban dan za stvari koje su ti posebno važne. Razumete šta hoću da kažem. Jednako volim i dan zaljubljenih i dan mladosti. Jedino ne volim dan kada je Damjan umro.
Osmi je mart i ja ću željno iščekivati da mi neki klipan uruči crveni karanfil. A onda ću ih sama kupiti na obližnjoj pijaci. Jer ih volim. Za mene su oni ono pravo retro. I pre i posle tog dana biću žena koja je po nekim pitanjima sasvim privilegovana, dok ću za neke druge stvari morati da se borim. Sa zasukanim rukavima i bez predaha u godinama koje dolaze. Rano ujutru tog dana počupaću dve kite cveća iz nekadašnje bašte bele Danice. Jednu za moju baku, drugu za Damjana.
