Napisala je više od 80 knjiga koje su ispričale priče o preljubama, politici, prijateljstvu, putovanjima i otkrivale mnogobrojne tajne sa ovih prostora. Pokrenula je prvu onlajn školu pisanja i autorka je predstava “Sarajka u Beogradu” i “Sarajka u parlamentu”. Njeni šeširi su njene mašine za maštanje. Ona je Isidora Bjelica, književnica, Vilina i Lavova majka i hrabra žena koja se i dalje lavovski bori protiv raka koji joj se nekoliko puta vraćao. U intervjuu za Lola magazin, Isidora priča o svojim knjigama i šeširima, otkriva kada je najsrećnija, zašto misli da ljubav kao predmet treba uvesti u škole i šta joj daje snage u borbi za život.
Svoju prvu knjigu ste napisali još kao tinejdžerka, sa 16 godina. Kako danas gledate na to svoje djelo?
Da, bila je to knjiga priča “Prvi Probuđeni”. Zaista je tada svima bilo čudesno da jedna devojka piše tako ozbiljnu knjigu o peromi i kenomi, rukama anđela kod Rubljova, slovenskoj mitologiji. Kad čitam tu knjigu mislim da sam tada bila najpametnija (smijeh).
Rođeni ste u Sarajevu, odakle ste otišli 1986. godine, a prvi put ste ga opet posjetili skoro 30 godina kasnije. Šta Vas je ohrabrilo da napokon odete u svoj rodni grad i kakvo je za Vas bilo iskustvo opet prošetati njegovim ulicama?
Lekari su mislili da su mi dani odbrojani i ja sam htela još jednom da odem u grad u kom sam rođena i odrasla , htela sam da se oprostimo. Bilo je nadrealno, centar gde sam ja živela je izgledao isto kao pre 30 godina, samo je sve drveće bilo puno više i to je jedina razlika. Osećala sam se kao u snu.
Sarajevo je inspirisalo i Vašu predstavu “Sarajka u Beogradu”, te njen nastavak “Sarajka u Parlamentu”. Da li i dan danas ponekad imate osjećaj da ste između ta dva grada – Beograda i Sarajeva?
Sasvim sigurno. Ta predstava je bila ogroman hit, tu su se Sarajlije družile i upoznavale sa Beograđanima. Srećna sam što su se ljudi toliko smejali i uveseljavali. Nisam samo razapeta između Beograda i Sarajeva, nego sam u trouglu ta dva grada i Crne Gore odakle su moje porodice poreklom, tako da je to jako čudno osećanje.
Šta je to što Vas mora pokrenuti i inspirisati da se odlučite za neku temu i počnete je istraživati?
Sve moje knjige se na ovaj ili onaj način bave tabuima, bez obzira da li su u pitanju savremene ili istorijske teme. Balkan je pun tabua i nepravdi i ne znam ni sama zašto sam ja mislila da je moj litararni posao da ispravljam sve krive Drine.
Vi ste književnica kojoj nije nepoznata cenzura, niti zabranjivanje riječi koje ste napisali. Kako reagujete na takve stvari?
Zaista ne podnosim ni cenzuru niti sam imala autocenzuru. Svo moje biće se buni protiv toga.
Kako gledate na to da u današnje vrijeme skoro svako može da objavi knjigu? Koliko književnost trpi zbog toga?
To je kapitalizam, trudim se da ne mislim o tome. Veći deo toga i nije literatura, ali ako neka tinejdžerka kupi knjigu u kojoj čita kako se šminkati i smršati, možda odluči da pročita i nešto drugo. Možda.
Pokrenuli ste i online školu pisanja. Možete li našim čitaocima reći nešto više o tome?
Da, vodila sam prvu onlajn školu kreativnog pisanja kod nas. Nažalost, zbog bolesti sam to prestala da radim jer iziskuje puno energije.
Mnogo ste pisali o ljudima sa ovog prostora i balkanskom mentalitetu. Koje su, po Vašem mišljenju, vrline i mane jednog prosječnog Balkanca?
Srdačni, dobrodušni, srčani ljudi, ali puno destruktivnih programa iz prošlosti, tabua i ego koji je jak kod svakoga od nas.
Kao autorku knjige “Najveći ljubavnici serbski”, moram da Vas pitam šta je za Vas prava ljubav i koliko ljudi danas ustvari znaju iskreno da vole?
Svašta se danas smatra ljubavlju i to je problem. Znati voleti je i nauka i tehnika i umetnost i znanje, to ne može svako. Trebalo bi uvesti predmet ljubav u škole.
Imate dvoje djece, sina Lava Grigorija i kćerku Vilu Evanđelinu. Šta je ono što Vašu djecu zanima, da li ijedno od njih pokazuje ljubav prema pisanju?
Ne, pisanje ih ne interesuje. Vilu zanima fotografija, a Lava televizija i film.
Osim pisanja Vaša velika ljubav su i putovanja. Gdje Vam je bilo najljepše, a gdje biste još voljeli da otputujete?
O da, to je možda najlepši segment života pored umetnosti. Najlepše mi je bilo na Karibima i Zanzibaru. Svaka zemlja je tajna, za mene je ono Njegoševo “ko ne putuje taj ne živi” aksiom. Ja sam najsrećnija kad putujem, putovala sam i pod najtežim terapijama, ljudi su se krstili. Zovnu me moji čitaoci u goste i to vrati radost u moj život i snagu i smisao. Cela planeta je čarobna, volela bih se vratiti u svaki kutak.
Nemoguće je razgovarati s Vama, a ne spomenuti Vaše predivne šešire. Odakle je potekla ta ljubav prema njima?
Poslednju reviju sam radila u Švajcarskoj i tad sam bila na hemoterapijama, ali bilo je toliko divno u Luganu. Šeširi nekako svima donose radost, i onima koji ih nose i onima koji ih gledaju, to su stvarno mašine za maštanje. Kad stavim šešir odmah pobegnem iz ove dimenzije i stvarnosti. Moja prabaka dvorska dama i baka imale su puno šešira koje nisu nosile. Ja sam kao devojčica pronašla taj tajni ormar i tako je počela moja strast.
Vaše knjige “Spas” čitaocima otkrivaju pakao kroz koji ste prolazili i još uvijek prolazite zbog teške bolesti sa kojom se borite, ali nude i savjete kako da sve to izdrže. Da li su Vam se javljali čitaoci koji takođe boluju od raka?
Da, mnogo njih, ali ljudi žele laka rešenja, a lakih rešenja nema. Ta bolest je kvadratura kruga. Možda će neko zaista imati jak placebo i poverovati da će ga izlečiti paradajz, ali u većini slučajeva mora mnogo da se proučava i oficijelna medicina i naučno utemeljena alternativa i rad na psihi. Velika je to aporija. Meni moja drugarica doktorica Matović kaže: “Ti si živa zahvaljujući sebi”. Ja sam zaista pokušavala sve što je moguće, prosto tako je teško stanje da sam morala raditi ono što bi retko ko normalan probao.
Osim sa knjigama, Vi ste se protiv raka hrabro borili i pokretanjem peticije kako bi citostatici bili besplatni za sve onkološke bolesnike, bez obzira na mjesto liječenja. Koliko ste potpisa prikupili i šta se sada dešava s tom peticijom?
Puno, ali ja u mom stanju nemam snage za birokratske borbe, tako da je kao i većina Internet peticija i ova ostala kao simbolična želja hiljada i hiljada ljudi.
Kao lavica se borite protiv raka koji vam se dosad vraćao nekoliko puta. Koji su najveći problemi sa kojima ste se susretali u tim borbama za život, a šta je ono što Vam je najviše pomagalo?
Na to ne mogu odgovoriti u jednoj rečenici, o tome govori trilogija “Spas”. Nema šta me nije snašlo, ali ja sam prosto rešila da svaki put pokušam iako imam skoro nikakve šanse. Pogledala bih tužne oči svoje dece i nisam mogla da podnesem njihov bol da ih tako rano ostavim i onda sam trpela nadljudske napore da pokušam još jednom da se vratim sa ivice smrti. Moji lekari iz Acibadem Sistina kažu da ovakav slučaj nisu videli ni u knjigama. Da ne postoji dokumentacija svih let skenova i metastaza i sama bih mislila da sam sanjala sav ovaj užas.
U životu je zaista tačno da teški trenuci otkriju kome je zaista stalo do Vas. Koliko ste se Vi tokom ove borbe za život razočarali u ljude, a koliko Vas je iznenadila podrška nepoznatih osoba?
Bilo je i jednog i drugog, ali ja sam naučila da prigrlim dobre stvari. Podrška hiljade i hiljade ljudi je sila koja me pored dece drži u životu, njihove molitve i želja da budem još u ovoj dimenziji bukvalno stvaraju čudo.
Postoji li neki susret sa Vašom publikom koji Vam se posebno urezao u sjećanje?
Svaki sustet je susret kometa, zaista je čudo koliko je emocija na tim događajima. Mnogi nisu shvatali zašto je to tako jer moje književne večeri nisu sterilna predavanja, ja tu plačem, smejem se, grlim sa mojom publikom. To je prosto ogromna razmena ljubavi.
Kakvo je danas Vaše zdravlje?
Opet sam na terapijama, u septembru se bolest ponovo vratila.
